Милутин Миланковић

Шаблон:Инфокутија Научник Милутин Миланковић (Даљ, 28. мај 1879 — Београд, 12. децембар 1958) био је српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, физичар, популаризатор науке, универзитетски професор и академик. Током своје научне каријере радио је на широком спектру проблема у теоријској физици, климатологији и небеској механици, дајући фундаментални допринос савременом разумевању математичке теорије климе, теорији глобалног енергетског биланса планета, теорије преноса зрачења (radiative transfer) кроз планетарне атмосфере, математичком моделовању планетарног ефеката стаклене баште заснованог на селективној апсорпцији двоатомних и троатомних молекула гасова, као и аналитичке инсолације и математичког моделовања осунчавања небеских тела.

Утемељио је планетарну климатологију и компаративну планетологију постављањем првих термодинамичких модела Венере и Марса, те је дао пионирски допринос физици ране Земље кроз термодинамичко моделовање првобитних праатмосфера на високим температурама. Такође, његов рад је поставио ране темеље теоријске астробиологоје кроз математичку градацију физичких услова неопходних за развој ванземаљског живота. У области геодинамике, Миланковић је међународно најпознатији по објашњењу ритмова Земљиних ледених доба, феномена који је данас познат као Миланковићеви циклуси. Он је такође формулисао математичку теорију секуларног померања Земљиних полова ротације и геодинамичког кретања континеталних маса у сарадњи са Афредом Вегенером, и остварио значајан напредак у примењеној механици и теорији армираног бетона. У знак признања за његов научни допринос, Европско удружење физичара (ЕПС) прогласило је 2023. године зграду некадашњег Филозофског факултета (данас Ректорат Универзитета у Београду), у којој је Миланковић деценијама радио, за историјско место од међународног значаја за развој физичких наука, уз постављање свечане спомен-плоче у његову част.

Ванредни професор примењене математике био је од 1909. до 1920. године (осим 1914—1918), док је као редовни професор небеске механике радио од 1920. до 1955. (осим 1941—1945) на Универзитету у Београду. Био је декан Филозофског факултета школске 1926/27, потпредседник САНУ у три мандата почев од 1948, дописни члан ЈАЗУ у Загребу од 1925, директор Астрономске опсерваторије у Београду од 1948. до 1951, члан и реоснивач Комисије 7 за небеску механику Међународне астрономске уније од 1948. до 1953. Био је члан немачке академије натуралиста „Leopoldine“ и неколико иностраних научних друштава. Додељено му је пет одликовања.

Направио је најтачнији календар до сада. Миланковић је као аутор или коаутор регистровао осам патената, које је у периоду 1905—1933. подносио у различитим државама. Током професорске каријере остао је веран свом првом животном позиву — грађевинарству, па је радио као конструктор, статичар и супервизор на целом низу грађевинских објеката од армираног бетона широм Југославије. Тако је и већина патената везана за ову област.

Биографија

Младалачко доба

Детињство

Милутин Миланковић је рођен у селу Даљ, на десној обали Дунава, у Аустроугарској. Милутин и његова сестра близнакиња Милена, били су најстарији од седморо деце. Њихов отац Милан био је имућан земљорадник, трговац и локални политичар, али је умро млад 1886, када је Милутину било свега седам година. Миланковићи су била стара и угледна породица у којој је и раније било знаменитих личности. Међу њима, Милутин је у својим Успоменама (аутобиографија) посебно говорио о Урошу Миланковићу (1780—1849), локалном просветитељу, природном филозофу и реалисти који се борио против сујеверних ставова сељака и конзервативних локалних племића, те имао запажене расправе на немачком и српском језику објављене у делима Организам света, Организам васионе, Просвета човека, Застава слободе и правде и Огледало истине. Умро је 1849. године за време револуције у Аустријском царству.

Тројица његове браће су умрла од туберкулозе још као деца. Млађи брат Богдан Миланковић (1884 –1966) био је градитељ виолина и основао је Сарајевску филхармонију. Након очеве смрти, мајка Јелисавета (девојачко Маучевић), бака и ујак Василије Васа Маучевић, тада су се старали о деци. Међутим, старање о Милутину је преузео — у највећој мери — његов ујак Васа, који га је током већег дела живота помагао и саветовао.

Образовање

Родна кућа Милутина Миланковића у Даљу

Основна школа

Због осетљивог здравља, стекао је основно образовање код куће, учећи од гувернанти и приватних учитеља. У десетој години (почетком октобра 1889), преселио се у оближњи Осијек код другог ујака, Паје Маучевића, где је по први пут пошао у јавну школу. Пре уписа у Осијечку реалку Милутин је приватно положио сва четири разреда у Српској православној школи у Осијеку. Све предмете је положио са одличном оценом осим Рачуна, где је оцењен као врло добар. Похађао је часове клавира, али је од њих одустао и почео да свира тамбуру, коју му је купио и за коју му је часове плаћао ујак Васа (Василије Маучевић).

Средња школа

Датотека:Милутин Миланковић у ђачким данима.jpg

Дванаестогодишњи Милутин Миланковић у ђачким данима (Шаблон:Цирка)

У Милутиново време постојале су две врсте гимназија: класична и реална гимназија. Реална гимназија је припремала ученике за студије технике и пољопривреде, па је тако Милутин 1889. године започео своје средњошколско образовање у Реалној гимназији у Осијеку. Када је кренуо у јавну школу, увидео је недостатке које је имало његово дотадашње приватно образовање. Остала деца су била боља од њега у читању, писању и рачунању. Међутим, Милутин је убрзо сустигао вршњаке и постао најбољи ученик. Сведочанство о завршеној реалној гимназији добио је 29. маја 1896. године. После завршетка гимназије и положеног матурског испита, Миланковић је са групом матураната отпутовао на ђачки излет у Краљевину Србију. Тада је поред Београда посетио и друга места широм Србије, а један део пута од Крагујевца до Сталаћа прешао је пешице.

Студије

Милутин се дуго премишљао шта да упише у Бечу. Пресудан утицај је имао његов професор математике на осјечкој реалци, Владимир Верићак. У почетку је желео да студира електротехнику, али тог одсека на Високој техничкој школи у Бечу није било. Зато се на наговор професора Верићака Милутин на крају определио за студирање грађевине. Октобра 1896. године, у 17. години, Милутин одлази на студије у Беч које успешно завршава 1902. године. У својој трећој години студија, Миланковић је пронашао више слободног времена за шире образовање. Потпуну пажњу посветио је монументалним грађевинама Беча, чиме је постепено спознао сву лепоту архитектуре. Такође је посећивао бечке музеје и галерије, након чега је постао обожавалац Рафаелове Богородице у зеленилу (Madonna del Prato). Показивао је велико интересовање за Бечку оперу, коју је редовно посећивао. Поред тога, посветио се учењу француског језика узимајући приватне часове и похађајући летњи курс француског у Женеви 1899. године. Током боравка у Швајцарској, Миланковић је посетио Институт за испитивање грађевинских материјала на Политехници у Цириху. У бечкој кафани „Елизабетин мост” (Café Elisabethbrücke), која није била монденско место већ је служила искључиво за читање, проводио је сат или два дневно читајући бројне новине и часописе. Професор теорије грађења мостова, Јохан Брик, водећи стручњак бечке механике тог времена, предавао је најважнији предмет на петој студијској години. У Бриковим предавањима, млади Миланковић је пронашао снажну инспирацију за каснији научни рад, што је овако описао: „Брикова предавања су ми била веома занимљива. Његово владање математичком анализом било је изврсно и стално ју је примењивао у својим предавањима. Добром математичару то даје одређену независност и слободу у решавању проблема.”

Након одслуженог обавезног војног рока, Миланковић је позајмио новац од ујака Васе како би наставио школовање на докторским студијама. Он се тада усмерио на решавање једног веома сложеног и тада актуелног питања из домена примене статичких метода на конструкцији модуларних армиранобетонских мостова. Докторски испит Миланковић је положио у 25. години, 12. децембра 1904. на Високој техничкој школи у Бечу, и то расправом под називом Теорија линија притиска (Шаблон:Јез-нем). Докторат је положио пред комисијом у којој су била четири члана: Јохан Брик (председник комисије), Лудвиг фон Тетмајер (ректор), Јозеф Фингер (професор рационалне механике) и Емануел Чубер. Миланковић је први српски доктор техничких наука.

Средње доба

Грађевински инжењер

Милутин Миланковић као студент у Бечу

Почетком 1905. године, на основу препоруке, Миланковић је примљен у познату бечку грађевинску фирму барона Адолфа Питела (Betonbau-Unternehmung Adolf Baron Pittel, где је убрзо заузео једно од главних места у конструктивном бироу. Миланковићево радно место се састојало у обављању најсложенијих прорачуна статичке природе када је требало конструисати нове објекте од армираног бетона.

У периоду који је претходио доношењу званичних државних прописа, градња армираним бетоном у Аустриугарској у великој мери је зависила од комерцијалних патената приватних компанија. Прорачуни су се углавном ослањали на емпиријска правила и апроксимације односа материјала, што је отежавало уједначавање безбедности објеката. У таквом окружењеу, Миланковић објављује 1905. године у Бечу, у издању куће „Lehmann & Wentzel”, свој први научни рад под називом Прилог теорији армирано-бетонских носача (нем. јез. Beitrag zur Theorie der Betoneisentrȁger). Рад је настао током његовог ангажмана у бечкој грађевинској фирми Adolf Baron Pittel, а подстакнут је изазовима прорачуна сложених кровних конструкција за фабрички комплекс у Санкт Пелтену. Ослањајући се на тадашње теоријске основе Емила Мерша и Јозефа Мелана, Миланковић је у овом делу развио математики апарат за прорачун двоструко армираних правоугаоних носача. Тиме је дефинисао математичке односе горње и доње арматуре и понудио прецизне параболичне коверте (енвелопе) за оптимално димензионисање и искоришћење носивости бетонских елемента.

Када су власти Монархије донеле прве званичне и законски обавезујуће Аустријске одредбе за бетон (од 7. новембра 1907. године), успоставњен је концепт допуштених напона и услова равнотеже унутрашњих сила као обавезне норме за добијање грађевинске дозволе. У том новом правном оквиру, Миланковићев теоријски рад нашао је примену кроз практичне инжињерске таблице и приручнике које су пројектански бирои користили у пракси. Принцип да се горња (притиснута) зона греде додатно ојача челиком када је бетонски пресек мали за велики моменат савијања - што је у свом раду из 1905. године математички прецизирао - остао је стандардно решење у грађевинској статици.

Свој следећи допринос Миланковић објављује 1907. године под насловом Најповољнија грађевинска висина и размак ребара Енебикових таваница (нем. јез. Die vorteilhafteste Konstruktionshȍhe und Verlagsweite der Rippen der Hennebiqueschen Decke). У овом раду, који је написао као шеф-инжињер фирме Adolf Baron Pittel, увео је економску оптимизацију у грађевинску статику. Уместо дотадашњег емиријског одређивања димензија ребрастих таваница, Миланковић је у прорачун увео стварне тржишне цене бетона, челика и оплате у Аустругарској. Користећи парцијалне изводе и диференцијални рачун, поставио је математички модел који проналази минимум трошкова изградње уз задржавање статичке безбедности.

Ове уредбе и пратећи инжињерски приручници увели су методолошки ред у грађевинску праксу Средње Европе. Миланковићви су ови радови обезбедили стручни углед међу инжињерском елитом тог доба, док су његове таблице омогућиле пројектантима да одреде економичне димензије елемената, чиме је дао допринос раном развоју теорије економске оптимизације армиранобетонских конструкција.

Током своје инжењерске службе у Бечу, учествовао је у изградњи бројних брана, мостова, вијадукта, акведукта и других структура од армираног бетона широм Аустроугарске, чиме је у пракси верификовао своје теоријско знање и пројектантске алате. Миланковић је са прорачунима конструкција и практичним радом учествовао у изградњи укупно десет хидроелектрана. Међу њима се посебно истиче она изграђена у Себешу (данашња Румунија) у региону Трансилваније. Његов специфичан задатак био је пројекат армиранобетонског акведукта дужине 1200 метара, који је доводио воду изнад турбина градске електричне централе. Након тога, 1906. године био је ангажован на изградњи вијадукта у Хиршвангу (Семеринг), а 1907. године у Питену у близини Беча.

Такође је учествовао у изградњи мостова у Краинбургу, Банхилди и Бад Ишлу, затим у пројектовању београдског и кошичког канализационог система, као и Крупове фабрике метала у Берндорфу. Мост у Краинбургу (дужине 130 метара и ширине седам метара) био је посебно лепог архитектонског изгледа; постављен на три стуба са по четири лука на међусобном растојању од 30 метара, био је изграђен потпуно од армираног бетона, али је касније уништен током Другог светског рата.

Миланковићевом великом угледу свакако су допринели изуми нове технологије градње армиранобетонских таваница под називом „Систем Миланковић—Крајц”, са којим је стекао славу широм Аустроугарске. Овај систем конструкције таваница развио је и патентирао заједно са Теодором Крајцом. У поређењу са тада постојећим решењима, ова таваница се истицала једноставнијим дизајном, мањом потрошњом материјала, као и чињеницом да је имала интегрисану топлотну и звучну изолацију, што ју је чинило естетски елегантнијом. Грађевински систем „Миланковић—Крајц” био је заштићен са четири патента за три различита изума.

Године 1908., Миланковић је изумео и патентирао право на производњу шупљих армиранобетонских плоча под аустријским бројем патента AT 42720 B. Овај изум је убрзо заштићен и на међународном нивоу под еквивалентним америчким патентом за који му је званично признато власништво. Још 1905. године објавио је свой први научни рад о армираном бетону под насловом Прилог теорији армираних носача. Свој други рад на исту тему, заснован на новим резултатима, објавио је 1906. године. Године 1908. објавио је рад под насловом О мембранама једнаког отпора у којем математички доказује да је идеални облик за резервоар воде са зидовима једнаке дебљине заправо облик капљице воде. Његов укупан број од шест званично признатих патената и углед у инжењерској професији донели су му финансијско сигурности.

Године 1908. Аустроугарска монархија одлучила је да анектира Босну и Херцеговину након 30 година окупације. То је био врхунац кризе са суседном Краљевином Србијом, која се није слагала са овим чином. Чак је постојала и све већа опасност од рата и инвазије.

Датотека:Миланковићев мост 1912.jpg

Трећа фаза изградње једног од армиранобетонских лучних мостова које је пројектовао Милутин Миланковић у Нишевачкој клисури, 1912/13. године, Краљевина Србија.

Миланковић је наставио да се бави грађевинарством у Бечу све до 1. октобра 1909. године, када је добио понуду Универзитета у Београду да ради као ванредни професор на Катедри за примењену математику, која је обухватала три основне области: рационалну механику, небеску механику и теоријску физику. Иако је наставио да истражује различите проблеме у вези са применом армираног бетона, одлучио је да се посвети фундаменталним истраживањима.

Иако је ово била прекретница у Миланковићевој каријери, он и даље није напуштао своју „страст према читавом спектру грађевинских радова, од теоријских идеја до занатства”, те наставља да се бави пројектовањем и грађевинарством паралелно са научним радом. Тако је, након доласка у Краљевину Србију, Миланковић прихватио пројектовање и изградњу првих мостова од армираног бетона на железничкој прузи Ниш—Књажевац, у долини Тимока кроз Нишевачку клисуру, а на молбу свог пријатеља и колеге са бечког Технолошког универзитета, грађевинског инжењера Петра Путника. Овај подухват био је јединствен по томе што је, на предлог инжењера Путника, типска градња моста од армираног бетона примењена по први пут у Србији. Пројекат моста распона 30 метара, који се ослања на стеновите обале, Миланковић је урадио са циљем лакше и брже изградње пруге на чијој је траси било планирано подизање 19 мостова. Захваљујући овом једноставном приступу, изградња свих 19 мостова решена је само једним пројектом. Управо зато је Путниково грађевинско предузеће и добило овај посао на јавној набавци 1912. године, када је градња и започела. Миланковић је лично учествовао у изградњи првог од деветнаест мостова, који се налазио у близини Сврљига, где се потпуно упустио у посао и водио рачуна о томе како се „бетон меша, излива у оплату и набија”. У међувремену, Миланковић је 1910. године добио држављанство Краљевине Србије.

Осунчавање планета

Током 1910. и 1911. године, Миланковић објављује серију радова у Гласу Српске краљевске академије којима даје значајан допринос касичној небеској механици и проблему више тела, успешно усвајајући најмодерније светске токове квалитативне и аналитичке механике тог времена. У расправи О општим интегралима проблема n-тела (1911), надовезујући се на свој рад О особинама кретања у једном специјалном проблему трију тела (1910), Миланковић напушта традиционалне, гломазне координатне системе и употребом елегантног језика векторке анализе своди девет класичних инеграла кретања на јединствену теорему. У оквиру овог истраживања уводи оригинални теоријски појам „пол гравитације” (центар унутрашњих сила система), доказујући да се егзактна решења проблема три тела (која су открили Лагранж и Лаплас) могућа само онда када се овај пол поклопи са тежиштем система. Тим кораком постао је пионир увођења савремене векторке методологије у српску науку и универзитетску наставну механику.

Исте године, у раду О кинематичкој симетрији и њеној примени на квалитативна решења проблема динамике (1911), Миланковић се надовезује на методе Жил Анри Поенкара и развија оригинални коцепт „кинематичке симетрије”, уводећи време као елемент геометријске симетрије. Користећи овај апарат за квалитативну анализу система чија аналитичка инеграција није могућа, он доказује да кинетичка енергија достиже екстремне вредности у положајима симетрије, те успешно конструише нове класе стабилних периодичних орбита. Као кључни пример примене ове теорије на проблем четири тела, Миланковић поставља модел у ком су четири једнаке масе у почетном моменту распоређене тако да њихове пројекције образују квадрат, док саме масе симетрично осцилују дуж нормалних оса изнад и испод те равни. Користећи принципе кинематичке симетрије и редукције на векорски спрег, он је доказао да је овакав систем стабилан у ширем смислу, односно да под специфичним условима синхронизације тела описује периодичне, таласасте орбите без ризика од међусобног судара. Ови рани теоријски радови послужили су Миланковићу као неопходан математички темељ за његове касније историјске прорачуне секуларних пертрубација планетарних орбита и постављање математичке теорије климатски циклуса. Од 1912. године Миланковић почиње да се интересује за космичку климатологију, односно соларну климу. На томе је почео да ради 1912. године, након што је схватио да је „већи део метеорологије само збирка безбројних емпиријских налаза, углавном нумеричких података, са траговима физике који се користе за објашњење неких од њих... Математика се примењивала још мање, ништа више од елементарног рачуна... Виша математика није имала никакву улогу у тој науци...“

Проучавајући радове свог савременика, климатолога Јулијуса фон Хана, Миланковић је уочио значајан проблем који је постао један од главних предмета његовог научног истраживања: ледена доба. Могућност астрономски условљених климатских промена први пут је разматрана у 19. веку, од стране астронома као што је Џон Хершел (1792—1871) и геолог попут Лујa Агасији (1807—1873). Миланковић је проучавао радове Жозефа Адемара, чију су пионирску теорију о астрономском пореклу ледених доба његови савременици формално одбацили, као и радове Џејмса Крола, који је од портира постао научник и чије је дело практично заборављено након почетног прихватања од стране савременика попут Чарлса Дарвина. Упркос томе што су имали вредне податке о распрострањености леда на Алпима кроз различите глацијације, климатолози и геолози нису успели да утврде коренске узроке ових циклуса. Миланковић је одлучио да покуша да израчуна величину астрономских утицаја на укупну климу Земље. Решење за ове сложене проблеме Миланковић је потражио у области сферне геометрије, небеске механике и теоријске физике.

Његов први рад описивао је тренутну климу на Земљи и начин на који Сунчеви зраци одређују температуру на Земљиној површини након проласка кроз атмосферу. Први рад на ту тему, под насловом Прилог теорији математске климе, објавио је у Београду у априлу 1912. године. Његов следећи рад носио је наслов Распоред сунчеве радијације на површини земље и објављен је у јуну 1913. године. У децембру те године, овај рад је прочитао Вилхелм Вин, па је убрзо објављен у престижном немачком часопису Annalen der Physik (Анали физике). Миланковић је тачно израчунао интензитет осунчавања (инсолације) и развио математичку теорију која описује Земљине климатске зоне, односно извршио је прорачун осунчавања за поједине упореднике од полутара (0°) до Земљиних обртних полова (90°). . Његов циљ била је свеобухватна, математички тачна теорија која повезује топлотне режиме планета са њиховим кретањем око Сунца. Написао је: „...таква теорија би нам омогућила да изађемо ван домета директних посматрања, не само у простору, већ и у времену... Она би омогућила реконструкцију Земљине климе, али и њена предвиђања, као што би нам дала и прве поуздане податке о климатским условима на другим планетама.” Рад под насловом „О питању астрономске теорије ледених доба” објавио је 1914. године. Миланковић се оженио Шапчанком Христином Тинком Топузовић, аматерском оперском певачицом, (пријатељицом Делфе Иванић) у Вазнесењској цркви у Београду,, 14. јуна 1914. године. Одлучили су да отпутују на медени месец у Швајцарску, али су пре тога решили да проведу неко време у Миланковићевом родном селу Даљу у Аустроугарској, где су их убрзо затекле вести да је у Сарајеву убијен надвојвода Франц Фердинанд, што је изазвало Јулску кризу. У међувремену, Аустроугарско царство је почело да масовно прикупља трупе на Балкану у близини границе са Краљевином Србијом, припремајући се за инвазију. Миланковић је убрзо ухапшен од стране аустроугарских власти јер је био резервни официр у Српској војсци. Најпре је провео шест недеља у кућном притвору, али је на крају затворен и касније послат у логор за ратне заробљенике (K. u. K. Internierungslager) у Нежидеру, у Мађарској (данас Нојзидл на Језеру, Аустрија). Свој први дан у затвору, где је чекао да буде одведен у осјечку тврђаву као ратни заробљеник, описао је следећим речима: Шаблон:Pull quote

Датотека:Theorie mathematique 1920.jpg

Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire (1920)

Његова супруга Христина је отишла у Беч како би разговарала са Емануелом Чубером, који је био његов професор и добар пријатељ. Користећи друштвене везе, професор Чубер је издејствовао Миланковићево ослобађање из логора и дозволу да Миланковић заробљеништво проведе у Будимпешти с правом на рад. Након шест месеци проведених у логору, Миланковић је децембра 1914. године стигао у Будимпешту, где је био у обавези да се јавља у полицијску станицу једном недељно. Убрзо након доласка, Миланковић се срео са директором библиотеке Мађарске академије науке, Коломаном фон Силијем, који је као математичар оберучке прихватио Миланковића и омогућио му да несметано ради како у библиотеци тако и у Централном метеоролошком институту. Миланковић је провео у Будимпешти више од четири године, скоро цео рат. Године 1915, у Будимпешти је рођен Миланковићев син Василије-Васко. Наставио је веома студиозно радити на теорији клима. Користећи математички метод радио је на проучавању садашњих клима планета унутрашњег Сунчевог система.

Миланковић је математички моделовао и проучавао топлотне услове на Меркуру, користећи тада познате вредности његове средње удаљености од Сунца, од 0,3871 АЈ, и орбиталног ексцентрицитета од 0,2056. Миланковић је полазио од претпоставке да Меркур има синхрону ротацију - што би значило да је период ротације једнак периоду његове револуције око Сунца. Према тој претпоставци, Меркур би увек имао исту страну окренуту Сунцу, слично Месецу у односу на Земљу. Међутим, Миланковић је показао да због знатне ексцентричности Меркурове орбите из тога не следи једноставна подела планете на половину са вечитим даном и половину са вечитом ноћи. Користећи Кеплерове законе и променљиву орбиталну брзину Меркура, Миланковић је показао да би се привидни положај Сунца на небу периодично померао у односу на меридијан тачке која је у почетном тренутку била окренута према Сунцу. Тај феномен упоредио је са либрацијом Месеца. За орбиту са ексцентрицитетом 0,2056 израчунао је да максимална елонгација Сунца износи око 23°41′. На основу овог резултата Миланковић је израчунао да би, у оквиру претпостављене синхроне ротације, области Меркура могле имати различите услове осветљености. За део површине око почетног меридијана Сунце се никада не би спуштало испод хоризонта, док би у прелазним областима долазило до смењивања дана и ноћи. Преостали део површине, који је проценио на око 37% укупне површине Меркура, налазио би се у сталној ноћи. Миланковић је затим разматрао температуру површине Меркура под претпоставком да нема атмосферу. За област око тачке која прима најјаче Сунчево зрачење израчунао је температуре од око 300 до 450 °C. За део површине који би у његовом моделу био у сталној ноћи сматрао је да би температура била веома ниска и близу апсолутне нуле. На основу велике температурне разлике између осветљених и неосветљених области, Миланковић је закључио да Меркур нема гасовити омотач. Његов аргумент био је да би се, у случају постојања атмосфере, гасови кондензовали на веома хладној страни планете. Као додатни аргумент навео је низак коефицијент рефлексије Меркура, односно албедо од 0,14.

Каснија истраживања Меркура коју је донело космичко доба омогућила су поређење неких Миланковићевих теоријских процена са стварним условима на планети. Његова процена да би температура на најјаче осунчаним деловима површине могла достићи око 450 °C била је блиска данас познатој максималној температури површине Меркура, која достиже око 430 °C. Мерења орбитер летелице „Mariner 10” из 1974. године показала су велике температурне разлике између осветљене и неосветљене стране, док су каснија истраживања мисије MESSENGER пружила детаљнију слику температурних услова на планети. Данашњи подаци показују да температуре на дневној страни могу достићи око 430 °C, док се на ноћној страни спуштају до око −180 °C. Једно од важних открића које је изменило слику Меркура односило се на његову ротацију. Миланковић је, у складу са тадашњим астрономским сазнањима, претпоставио синхрону ротацију у односу 1:1. Међутим, радарска посматрања Меркура из 1965. године, која су извели Гордон Петенгил и Ролф Дајс помоћу радиотелескопа у Аресибу), показала су да је период ротације око 59 дана, а не 88 дана. Даља истраживања су показала да се Меркур налази у орбитално-ротационој резонанци 3:2: за два обиласка око Сунца он се три пута окрене око своје осе. Због те резонанце, један соларни дан на Меркуру — од једног изласка Сунца до следећег — траје око 176 земаљских дана, односно два Меркурова орбитална периода. Услед велике ексцентричности орбите и неравномерног привидног кретања Сунца по небу, на појединим местима на површини могу се уочити сложене промене његовог привидног кретања, укључујући привремено заустављање и ретроградно кретање. Каснија истраживања су, међутим, потврдила да на Меркуру заиста постоје области у којима се Сунчева светлост не појављује током веома дугих, односно геолошки трајних периода. Због готово нултог нагиба осе ротације, дубоки кратери у близини полова могу остати у сталној сенци. Мисија MESSENGER је 2012. године пружила снажне доказе да се у тим поларним областима налазе велике количине воденог леда. Посебно су важни били подаци о повећаној концентрацији водоника, мерења рефлексије поларних наслага и модели температура засновани на стварној топографији површине. Иако ове поларне области нису исте као област вечите ноћи у Миланковићевом моделу, откриће показује да је његова основна физичка интуиција о изузетном хлађењу површине која дуго не прима Сунчево зрачење била заснована на стварном физичком ефекту.

Милутин Миланковић је поставио математички модел климе Венере суочавајући се са великим бројем непознатих фактора. Располагао је подацима о њеној средњој удаљености од Сунца (0,7233 АЈ), веома малом орбиталном ексцентрицитету (0,0068) и великом коефицијенту рефлексије, који је наводио као 0,76. Велику рефлективност Венере повезивао је са облачним омотачем који прекрива целу планету и заклања њену површину. Највећа непознаница била је брзина ротације планете. Тадашња посматрања давала су различите резултате: Ђовани Скјапарели сматрао је да је период ротације Венере једнак периоду њене револуције око Сунца, док су новија спектроскопским посматрања упућивала на краћи период ротације. Миланковић је овај други резултат сматрао вероватнијим, између осталог зато што би присуство атмосфере било тешко помирити са претпоставком о синхроној ротацији. У свом моделу је зато полазио од претпоставке о бржој ротацији Венере, при чему је истакао да краћи период ротације ублажава температурне разлике између дана и ноћи. Поред тога, тадашњи подаци нису омогућавали поуздано одређивање нагиба осе ротације Венере.

Пошто тада није било познато како атмосфера Венере пропушта и апсорбује различите врсте зрачења, Миланковић није могао непосредно да одреди стварну температуру њене површине и атмосфере. Због тога је конструисао математички модел у којем је претпоставио да атмосфера садржи један гас са јаким апсорпционим својствима, при чему је као пример узео водену пару. За укупну рефлективност Венере наводио је вредност 0,76, док је за рефлективност њених облака у самом прорачуну узео вредност 0,65, ослањајући се на истраживања Абoта и Фаулa. Количину водене паре у атмосфери Венере упоредио је са количином водене паре у Земљиној атмосфери изнад јединичне површине, коју је узео као референтну вредност. Тај однос означио је параметром n. На тај начин могао је да испита како различита количина водене паре у атмосфери Венере утиче на израчунату температуру. За n = 1, односно за количину водене паре једнаку оној коју је претпоставио за Земљу, израчунао је средњу температуру најнижег слоја атмосфере од 25 °C. За веће количине водене паре добио је 54 °C, 70 °C, 80 °C и 97 °C. На основу свог модела закључио је да температура најнижег слоја атмосфере Венере ни у једном од разматраних случајева не би прелазила приближно 100 °C. При разматрању могућности постојања живота на Венери, Миланковић је нагласио да сама средња температура није довољна за процену погодности услова. Требало је узети у обзир и температурне разлике између дана и ноћи, као и између лета и зиме. Краћи период ротације ублажавао би разлике између дана и ноћи, док би дужи период ротације доводио до њиховог појачавања и стварао неповољније услове за живот. Мали нагиб осе ротације ублажавао би сезонске разлике, а чак и при високој средњој температури најнижег слоја атмосфере поларни предели Венере могли би имати умеренију климу. Ако би мора покривала површину планете, Миланковић је сматрао да би управо у њима могли постојати услови у којима је органски живот већ започео или би могао започети свој развој, по аналогији са Земљом.

Савремена астрономија и међупланетарне мисије совјетског програма Венера, као и америчких сонди „Mariner“, „Pioneer Venus“ и „Magellan“, донеле су податке који су омогућили да се рани теоријски модели Венере знатно прецизније провере и допуне. Сонда Венера-4 је 1967. године пружила прва директна мерења температуре, притиска и густине атмосфере друге планете, док је Венера-7 1970. године постала прва летелица која је успешно слетела на површину Венере и са ње послала податке. Венера-9 је 1975. године прва послала снимак површине са тла планете.

Посматрања су показала да Венера има изузетно спору и ретроградну ротацију: један обрт око осе траје око 243 земаљска дана, док један соларни дан, од једног изласка Сунца до следећег, траје око 117 земаљских дана. Истовремено, атмосфера показује изражену суперротацију: облачни слојеви обиђу планету за приближно четири до пет земаљских дана, при чему ветрови на висинама од око 60–70 km достижу брзине до приближно 360 km/h. За разлику од Миланковићеве хипотезе о атмосфери у којој би водена пара могла бити главни гас који апсорбује топлотно зрачење, савремена мерења показала су да је Венерина атмосфера састављена првенствено од угљен-диоксида, уз око 3,5% азота и трагове других гасова. Облаке чине честице и капљице концентроване сумпорне киселине. Због изузетно снажног ефекта стаклене баште, температура на површини Венере износи око 460–467 °C, што је чини најтоплијом планетарном површином у Сунчевом систему. Атмосферски притисак на површини износи око 92–93 бара, односно приближно 93 пута више од притиска на нивоу мора на Земљи. При таквој температури и притиску угљен-диоксид на површини Венере налази се изнад своје критичне тачке и понаша се као суперкритични флуид. У том стању не постоји јасна граница између течне и гасовите фазе, па се угљен-диоксид у близини површине понаша другачије од уобичајеног гаса. Ови подаци показали су колико се стварни услови на данашњој Венери разликују од оних које је Миланковић могао да разматра на основу тадашњих астрономских сазнања. Његов модел је полазио од непотпуних података о ротацији, атмосфери и њеним апсорпционим својствима, па су његови закључци о могућим условима за живот били условни. Он је разматрао могућност да, у случају повољније ротације, малог нагиба осе и постојања мора, на Венери постоје услови погодни за почетак или развој органског живота. Савремена мерења показују да је данашња површина Венере изузетно неповољна за живот какав познајемо: веома висока температура, огроман притисак и одсуство течне воде чине њену површину негостољубивом. Међутим, савремена наука још увек разматра питање да ли је Венера у далекој прошлости могла имати знатно повољније услове, па се то питање не може сматрати коначно решеним.

Милутин Миланковић је Марс издвојио као погодан објекат за примену своје математичке теорије због изузетне прозрачности његове атмосфере и релативног одсуства облака, што је омогућавало посматрање површине планете и олакшавало примену математичких закона на њену климу. Располагао је подацима о периоду ротације Марса од 24 часа, 37 минута и 23 секунде, као и о нагибу његове осе од 25° 13′, што је било веома слично вредностима за Земљу. У прорачун је укључио и средњу удаљеност Марса од Сунца од 1,5237 АЈ и орбитални ексцентрицитет од 0,0988. Због издужене орбите, јужна хемисфера Марса има дугу и хладну зиму, али кратко и топло лето, док су сезонске разлике знатно израженије него на Земљи. Миланковић је посебну пажњу посветио сезонском повлачењу јужне поларне капе Марса. Полазећи од посматране чињенице да се она током неких марсовских лета готово у потпуности повуче, закључио је да се температура атмосферског слоја непосредно изнад јужног пола тада мора налазити приближно на температури топљења леда. На основу израчунате летње осунчаности јужног пола добио је да би, за постизање температуре топљења леда у том атмосферском слоју, коефицијент пропустљивости Марсове атмосфере за Сунчево зрачење требало да износи приближно 0,30. При томе је нагласио да би и већа пропустљивост, односно мања апсорпција атмосфере, могла објаснити повлачење поларне капе, нарочито имајући у виду да у прорачуну нису у потпуности узети у обзир топлотна проводљивост тла, топлота утрошена на топљење и испаравање падавина и вертикално струјање ваздуха.

Табела средњих годишњих температура Марса објављена у Миланковићевом делу Испитивање планете Марс 1916. године.

Користећи тако добијену вредност, Миланковић је израчунао горњу границу средњих годишњих температура површине Марса на различитим географским ширинама. Добио је око −3 °C на екватору, док температура према половима постепено опада до −52 °C на самом полу. Из ових вредности извео је средњу температуру целе површине Марса од око −17 °C, уз напомену да би стварна вредност вероватно била нешто нижа. Истовремено је проценио да би температура најнижег атмосферског слоја била знатно нижа од температуре површине, али је упозорио да би снажна вертикална струјања ваздуха настала услед тако велике температурне разлике вероватно подигла стварну температуру атмосфере изнад израчунате вредности. Миланковић је предвидео и веома изражен дневни температурни ход. Због одсуства облака, мале количине падавина и велике прозрачности атмосфере, површина Марса би се током дана брзо загревала, док би се после заласка Сунца тло и разређена атмосфера брзо хладили, а водена пара таложила. Према његовом моделу, због тога би топлом дану следила „изузетно хладна“ ноћ. Слично томе, годишњи температурни ход био би нарочито изражен у поларним областима. Миланковић је истакао да на северном полу дуги поларни дан траје око 80,5 земаљских дана, док на јужном полу, због издужене Марсове орбите, летњи дан траје око 182 дана, након чега следи дуга поларна ноћ. Да би објаснио тадашња посматрања према којима се тамни предели Марса, који су се у то време називали „мора“, сезонски мењају и не остају увек потпуно залеђени, Миланковић је прихватио хипотезу Свантеа Аренијуса да би ти предели могли представљати воде која се налази у процесу снажног исушивања и да би због високог садржаја соли могла остати течна и на температурама знатно испод 0 °C. Навео је да се концентровани раствор натријум-хлорида замрзава тек на око −22 °C. Ово је, међутим, представљало хипотезу засновану на тадашњим сазнањима, а не утврђено својство Марсове површине.

У разматрању насељивости Марса, Миланковић је закључио да израчунати климатски услови не допуштају постојање организованог света сличног оном на Земљи. Посебно је нагласио велике температурне разлике између дана и ноћи, као и између годишњих доба. Ипак, издвојио је поларне области као могуће повољније средине, пре свега због њиховог дугог летњег периода без ноћи. На тај начин његов закључак није био једноставно да је Марс потпуно ненастањив, већ да климатски услови на већем делу планете искључују постојање сложеног, организованог живота налик земаљском, док су поларне области у оквиру тадашњих сазнања представљале посебан случај који је захтевао даља посматрања.

Међупланетарне мисије из друге половине 20. века, почев од америчке сонде „Mariner 9“ (1971), преко совјетских мисија „Марс 2“, „Марс 3“ и „Марс 5“, па све до америчких сонди „Viking 1“ и „Viking 2“, донеле су прве детаљне податке о атмосфери, површини и температурним условима на Марсу. Та мерења су показала да је Марс знатно хладнији него што је у свом моделу проценио Миланковић: савремена средња површинска температура износи око −63 °C, док температуре на површини знатно варирају у зависности од географске ширине, годишњег доба и доба дана.

Мерења су истовремено показала да Марсова атмосфера није састављена првенствено од водене паре, како се у Миланковићево време претпостављало, већ да је доминантно чини угљен-диоксид (око 95%), уз мање количине азота, аргона и других гасова. Открића о поларним капама такође су допунила слику коју је Миланковић имао на располагању: сезонски се на половима таложи суви лед, односно замрзнути угљен-диоксид, док се испод и унутар поларних наслага налазе велике количине воденог леда. Милановићев опис изразито континенталног и температурно екстремног марсовског климата у основним цртама показао се оправданим. Танка атмосфера омогућава брзо загревање површине током дана и снажно хлађење током ноћи, па су дневне температурне разлике много израженије него на Земљи. Савремена мерења показују да температура на Марсу у одређеним условима може достићи око 20 °C, док се у најхладнијим условима спушта и до око −153 °C.С друге стране, посматрања су одбацила тадашњу представу о Марсовим тамним областима као о морима или заслањеним воденим површинама које се сезонски суше. Данас је познато да је Марс у далекој прошлости имао реке, језера и друге облике стабилне течне воде, али да је његова садашња атмосфера сувише разређена да би течна вода дуготрајно опстајала на површини. Вода на данашњем Марсу углавном постоји у облику леда, укључујући велике наслаге у поларним областима и подповршинским слојевима. У погледу могућности живота, Миланковић је у свом изворном раду био знатно опрезнији него што би се могло закључити из каснијих тумачења. Сматрао је да екстремни температурни услови и велике дневне и сезонске разлике искључују могућност постојања организованог живог света налик оном на Земљи. Ипак, издвојио је поларне области као делове планете у којима би, због дуготрајног летњег осунчавања, услови могли бити нешто повољнији. Савремена истраживања до сада нису потврдила постојање живота на површини Марса, иако су открила бројне трагове древних водених средина и услове који су у далекој прошлости могли бити погоднији за живот.

Милутин Миланковић је издвојио Месец као тело које на нарочито погодан начин испуњава теоријске претпоставке његовог математичког модела, пре свега због потпуног одсуства атмосфере и потпуно очврсле коре, чија унутрашњост, према његовој претпоставци, више није могла да утиче на температуру површине. Научник је располагао тадашњим астрономским подацима за Земљин сателит: за његову средњу удаљеност од Сунца узео је приближно средњу удаљеност Земље од Сунца (1 АЈ), док је дужину синодичког лунарног дана (који обухвата комплетан циклус дана и ноћи) израчунао на основу ротације Месеца од 27,32 земаљска дана и револуције Земље од 365,25 дана, што у његовим једначинама износи око 42.500 минута (око 29,5 земаљских дана). Суочен са тадашњим научно неизвеснијим саставом Месечеве површине, Миланковић је увео хипотезу да је она хомогена и сачињена од чврстих гранитних стена, чију је топлотну проводљивост узео као основу за модел. Постављајући овај сложени термодинамички проблем, Миланковић се директно ослонио на класичне математичке радове Жозефа Фуријеа о ширењу и провођењу топлоте у чврстим телима. Будући да Месец нема гасовити омотач, Миланковић је осцилације температуре током дугог лунарног дана математички раставио и моделовао преко Фуријеових редова, комбинујући их са Штефан-Болцмановим законом зрачења кроз узастопне апроксимације и нумеричко рачунање интеграла трапезном формулом. На основу тако добијених Фуријеових коефицијената затим је израчунавао градијент температуре и, понављајући поступак, добијао све прецизнији дневни ток температуре. Овим путем је израчунао прецизан дневни и ноћни температурни ток на Месечевом екватору. Његов прорачун је показао да максимална дневна температура у поподневним часовима достиже +100,5 °C, док током дуге лунарне ноћи температура нагло пада до минималних −53,5 °C. На основу ових вредности, извео је средњу температуру лунарног екватора од +12 °C. Миланковић је своје резултате упоредио са тадашњим астрономским посматрањима, међу којима су посебну пажњу привукла истраживања Френка Вашингтона Верија, која су указивала на још ниже температуре на осунчаним, а нарочито на тамним деловима Месечеве површине. Миланковић је из тога закључио да Месечева кора у стварности нема топлотну проводљивост гранитних стена какву је претпоставио у свом моделу, али је сматрао да основни механизам температурних промена остаје исти.

У завршници поглавља, Миланковић се ослонио на теорију Џорџа Х. Дарвина о утицају плима и осека, наводећи да је ротација Месеца некада била знатно бржа (свега неколико часова), услед чега је просечна температура екватора износила топлих +29,5 °C. Он је указао да слична судбина успоравања ротације очекује и Земљу. Према његовом тадашњем моделу, под утицајем плимног трења, Земљин дан ће се у далекој будућности продужити на 55 земаљских дана, што ће довести до пада просечних температура, већих дневних осцилација и постепеног погоршавања услова за живот на нашој планети.

Насупрот Земљином одумирању, Миланковић је предвиђао да ће се у истом космичком раздобљу услови за живот на суседној Венери побољшавати, замишљајући како живот на Земљи постепено иде ка свом изумирању како би се са новом снагом родио на другој планети. Darwin, G. H. (1898). The Tides and Kindred Phenomena in the Solar System. Boston: Houghton, Mifflin and Company. (Класично дело које представља један од извора тадашње теорије плимне еволуције на коју се Миланковић ослањао при разматрању успоравања ротације Земље и Месеца)

Савремена лунарна истраживања и мисије из свемирског доба, укључујући амерички програм „Аполо“, совјетски програм „Луна“ и модерне орбитере, потврдила су основне физичке услове на којима је Миланковић засновао свој прорачун — пре свега одсуство атмосфере која би ублажавала дневне температурне осцилације — али су донела значајне исправке у погледу топлотних својстава Месечеве површине и екстремних температура. Сонде и мисије са површине откриле су да је Месец прекривен реголитом, растреситим слојем прашине и ситно уситњеног стенског материјала, који има веома малу топлотну проводљивост и делује као ефикасан топлотни изолатор. Због тога се Сунчевом зрачењу загрева углавном врло плитак површински слој, док дубљи делови реголита остају знатно температурно стабилнији. Савремена мерења показала су да температуре осунчане површине на екватору достижу око +115 до +125 °C, што је изненађујуће близу Миланковићевом теоријском максимуму од +100,5 °C. Насупрот томе, његов гранитни модел је знатно потценио ноћно хлађење: док је Миланковић израчунао минималну температуру од −53,5 °C, савремена мерења показују да се температура екваторијалне површине пред излазак Сунца може спустити до око −178 °C.

Од 1912. до 1917. године Миланковић је написао и објавио седам радова посвећених математичким теоријама климе на Земљи и другим планетама. У тим радовима постепено је изградио прецизан нумерички модел планетарног топлотног режима, заснован на математичком проучавању осунчавања (инсолације), који је омогућавао израчунавање климатских услова на различитим планетама и при различитим астрономским параметрима. На тај начин поставио је темеље опште астрономске теорије климе, која је касније постала основа његовог рада о дугорочним климатским променама. Када су најважнији проблеми теорије били решени и њене математичке основе постављене, Миланковић је завршио рукопис под насловом „Mathematische Grundlagen der kosmischen Strahlungslehre“ („Математичке основе науке о космичком зрачењу“), који је током лета 1917. године послао свом професору Вилхелму Чуберу у Беч. Чубер је ступио у контакт са једном издавачком кућом у Лајпцигу, али је почетком 1918. године, услед несташице папира током Првог светског рата, штампање књиге отказано. У јесен 1917. године Миланковић је добио посао у једном грађевинском бироу у Будимпешти, где је радио на пројектовању армиранобетонских конструкција. Међу значајнијим пројектима био је прорачун конструкције новог шестоспратног санаторијума за лечење туберкулозе, који је подигнут у Високим Татрама. Архитектонски пројекат израдио је Милан Харминц, док је Миланковић извео статичке прорачуне конструкције.

Након Великог рата, Аустроугарска монархија се распала, а на њеним остацима формиране су нове државе попут Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Републике Аустрије, Краљевине Мађарске и Чехословачке Републике. Миланковић се са породицом вратио из Будимпеште у Београд 19. марта 1919. године, после тродневног путовања паробродом „Гизела”. Наставио је своју професорску каријеру, поставши редовни професор на Универзитету у Београду. Миланковић је потом, уз помоћ професора Ивана Ђаје, припремио француски текст овог рада и он је објављен под насловом „Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire” (Математичка теорија топлотних феномена узрокованих сунчевим зрачењем) 1920. године у издању Југославенске академије знаности и умјетности (данас ХАЗУ) из Загреба и издавачке куће Gauthier-Villars из Париза. Исте године изабран је за дописног члана Српске краљевске академије у Београду и Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу.

Пре него што је Милутин Миланковић поставио своју астрономску теорију климе, у светској астрономији је доминирала романтичарска хипотеза о плуралитету насељених светова, према којој су на унутрашњим планетама владали блиски, готово земаљски услови. Италијански астроном Ђовани Скјапарели уздрмао је научну заједницу крајем 19. века открићем Марсових „канала”, што је иницирало деценијске расправе о постојању напредног ванземаљског живота. Ове хипотезу је додатно популаризовао француски астроном Камиј Фламарион, који је у својим популарним делима живописно описивао и Марс и Венеру као бујне светове прекривене густом вегетацијом, плодним мочварама и топлим океанима, тврдећи да тамо цвета сложен и интелигентан живот веома сличан човечанству.

Како би научно поткрепио ове маштовите тврдње, амерички бизнисмен и астроном Персивал Ловел изградио је сопствену опсерваторију у Аризони и извео прве прорачуне планетарних температура. Међутим, Ловел је направио значајне погрешке у физичком моделу: спекулисао је да Земља због облака рефлектује чак 75% сунчеве светлости, док знатно тамнији Марс апсорбује далеко већи проценат топлоте, чиме је компензовао његову удаљеност од Сунца и израчунао угодну просечну температуру Марсовог екватора од 10 °C до 15 °C. У погледу егзактних математичких прорачуна радијације, пионирске кораке у рачунању интензитета инсолације направили су амерички научник Ливај Витер Мич (1856) и немачки математичар Лудвиг Кристијан Винер (1877). Међутим, Мич и Винер су се задржали искључиво на чистом геометријском прорачуну релативне расподеле сунчеве светлости по упоредницима и нису користили апсолутне вредности сунчевог зрачења, остављајући простор за произвољна и маштовита тумачења планетарних клима.

Управо у таквом научном амбијенту, Миланковићева монографија из 1920. године представљала је радикалну историјску прекретницу за цео Сунчев систем, а посебно за Марс и Венеру. Иако српски научник у то време није могао потпуно тачно да дефинише стварни хемијски састав њихових атмосфера, он је направио кључни искорак увођењем соларне константе у своје једначине. За разлику од својих претходника, Миланковић није рачунао само релативне геометријске односе осветљености, већ је конкретну количину сунчеве енергије укрстио са фундаменталним физичким законима термодинамике (пре свега Стефан-Болцмановим законом зрачења) и тако први у историји преточио осунчавање у стварне планетарне температуре изражене у степенима Целзијуса.

Строго дедуктивним путем, Миланковић је доказао космички дисконтинуитет између Земље и њених суседа. Насупрот Ловеловим и Фламарионовим замислима о напредним цивилизацијама, математички је оголио Марс као сурову и ледену пустињу чија је средња глобална температура далеко испод тачке смрзавања (-17 °C). Подједнако велику прекретницу направио је и у случају Венере: потпуно је одбацио могућност постојања сложеног, организованог и човеку сличног живота на њој, доказујући да би екстремни контрасти између дугог дана и ледене ноћи у условима споре ротације то потпуно онемогућили. Премештањем Земљиног климатског модела у Венерину орбиту, Миланковић је први описао механизам позитивне повратне спреге у којој јаче зрачење покреће незаустављиво испаравање океана - „пут без повратка” који данас препознајемо као суштину екстремног глобалног загревања на Земљи. Чак и у свом алтернативном моделу са брзом ротацијом и океанима водене паре, где је уочио ефекат стаклене баште и извео високу температурну скалу која се пење до 97 °C, Миланковић је простор оставио искључиво за потенцијални развој примитивних, једноставних алги и нижих форми организама који би у заслањеним мочварама или умеренијим поларним крајевима једва успевали да опстану. Тиме је Миланковић заувек срушио романтичарске астрономске митове, поставши први научник који је егзактном математиком доказао да су Земљини суседи заправо екстремни и сурови светови, чиме је ударио темеље модерној теоријској планетологији.

Визионарски потенцијал Миланковићевог модела и данас, читав век касније, потврђују најновије истраживачке мисије америчке свемирске агенције Наса, пре свега пројекти „DAVINCI” (2031/32) и „VERITAS” (2032/33). Модерне сонде одлазе на Венеру са циљем да у њеној густој атмосфери и геолошким формацијама пронађу хемијске „отиске прстију” некадашње воде - пре свега кроз мерење односа деутеријума и водоника у атмосфери, као и кроз потрагу за гранитним стенама на површини које на Земљи настају искључиво у присуству воде. Научници настоје да дешифрују како је нестанак течне воде покренуо неконтролисани (одбегли) ефекат стаклене баште и акумулацију угљен-диоксида.

Када је завршио прорачуне за Меркур, Венеру и Марс и упоредио их је са Земљом, Миланковић није видео само бројеве - видео је Земљу као изоловану оазу у негостољубивом, опасном свемиру, лишеном икакве романтике о којој су писали његови савременици. Миланковић је заправо математички доказао колико је наша планета јединствена и драгоцена. За њега је Земља заиста била космички рај, простор где су се закони физике поклопили тако да створе савршене услове за живот. Миланковић није био материјалиста и детерминиста који је желео да обезвреди религију. Он је у законима небеске механике видео врхунску хармонију. Његово дивљење према тој хармонији била је свест да иза сурових једначина стоји величанствена креација.

Данас се у модерној астрофизици утицај Миланковићевог рада препознаје управо у постављању темеља за теорију о настањивој зони звезде. Овај концепт, који описује простор око звезде у којем планета прима оптималну количину енергије за опстанак воде у течном стању, научно су развили астрофизичари Су-Шу Хуанг (1959. године) и Мајкл Харт (1979. године), док је њене прецизне термодинамичке границе на основу ефекта стаклене баште дефинисао Џејмс Кастинг 1993. године. Управо у оквиру ових савремених прорачуна, научна заједница и данас дебатује о тачним границама могуће течне воде у нашем Сунчевом систему; док конзервативни модели дефинишу уски појас у којем су Венера и Марс на самим спољашњим маргинама, дотле оптимистични модели шире ову зону користећи управо Венера - Марс орбитални распон као релевантне граничне тачке. Границе се у модерним прорачунима називају границе „недавне Венере” (унутрашња ивица) и „раног Марса” (спољашња ивица). Иако Миланковић није користио савремени термин „настањива зона”, он је неколико деценија пре ових аутора први у историји применио идентичну логику: укрштањем соларне константе и удаљености планете са термодинамичким једначинама, он је егзактно израчунао зашто су Марс и Венера испали са физичке границе земаљских услова за живот. Са експлозијом открића егзопланета у дубоком свемиру помоћу свемирских телескопа Кеплер и Џејмс Веб, Миланковићев метод је добио потпуно нову димензију. Савремени астрофизичари примењују његове топлотне билансе приликом анализе атмосферског састава и рефлексивности удаљених егзопланета које се налазе у настањивим зонама својих матичних звезда. Потрага за ванземаљским световима који имају стабилне океане и услове за живот данас се директно ослања на квантитативно рачунање осунчавања које је управо Миланковић први егзактно формулисао на примеру унутрашњих планета нашег система.

Орбитални поремећаји и ледена доба

Као последица Руског грађанског рата, са доласком руских научника – емиграната, проширена је кадровска база Филозофског факултета Универзитета у Београду. Тако је од 1920. године Антон Билимович (1879–1970), истакнути научник који је дошао из Одесе, преузео предавања из рационалне механике, а од 1925. године предавања из теоријске физике и векторске теорије преузео је новоизабрани доцент Венцеслав С. Жардецки (1896–1962). Између два рата, Миланковић је предавао небеску механику и повремено теорију релативности, а после Другог светског рата па све до 1955. године, када је пензионисан, предавао је небеску механику и историју астрономије.

Механизам секуларних поремећаја Земљине осе и путање (ексцентричност Земљине путање (орбите), нагиб Земљине осе ротације и прецесија)

Миланковићеви радови на астрономском објашњењу ледених доба, поготово његова крива осунчавања за протеклих 130.000 година, добили су подршку од климатолога Владимира Кепена и геофизичара Алфреда Вегенера. Кепен је приметио да Миланковићева теорија може бити корисна за палеоклиматолошка истраживања. Миланковић је добио дописницу 22. септембра 1922. године од Владимира Кепена, који је затражио да прошири своје прорачуне са 130.000 година до 600.000 година. Прихватио је Кепенову сугестију да су хладна и свежа лета кључни фактор за глацијацију и пристао да израчуна секуларне промене осунчавања Земље на спољној граници атмосфере за протеклих 650.000 година за паралеле од 55°, 60° и 65° северне географске ширине, где су се одиграли најважнији догађаји квартарних глацијација. Након усавршавања математичке машинерије која је била способна да прорачуна осунчавање било ког датог упоредника и за било које годишње доба, Миланковић је био спреман да започне математички опис климе Земље у прошлости. Провео је 100 дана радећи прорачуне и припремајући дијаграм промена Сунчевог зрачења на северним упоредницима полулопте (55°, 60° и 65°) за прошлих 650.000 година. Миланковић је у својим раним радовима користио астрономске вредности Стоквела и Пилграма.

Резултујућа крива приказује промене осунчавања које су одговорне за серију ледених доба. Кепен је био уверен да је Миланковићев теоретски приступ Сунчевој енергији био логичан приступ за решавање проблема. Његова крива осунчавања укључена је у раду под називом Климе геолошке прошлости, који су 1924. објавили Владимир Кепен и његов зет Алфред Вегенер. У септембру те године, он је присуствовао предавању које је Алфред Вегенер одржао на Конгресу немачких природњака и лекара у Инсбруку.

Миланковић је поставио Сунце у средиште своје теорије, као једини извор топлоте и светлости у Сунчевом систему. Узео је у разматрање три циклична кретања Земље: елипсина ексцентричност (Шаблон:Nowrap циклус — Јохан Кеплер, 1609), нагиб осе ротације (Шаблон:Nowrap циклус — од 22,1° до 24,5°; садашњи нагиб Земљине осе је 23,5° — Лудвиг Пилграм, 1904) и прецесија (Шаблон:Nowrap циклус — Хипарх, 130. п. н. е.). Сваки циклус има засебан временски период током којег планета прима тачно одређене количине Сунчеве енергије. Промене у геометрији током кретања воде до промена на упоредницима у осунчавању (долазећа Сунчева топлотна енергија; опада са квадратом удаљености). Ове орбиталне варијације, које су под утицајем гравитације Месеца, Сунца, Јупитера и Сатурна основа су Миланковићевих циклуса.

За дописног члана Српске краљевске академије Милутин Миланковић је изабран у 41. години живота, 7. марта 1920. године. У време када је Миланковић примљен за дописног члана академије њен председник је био Јован Жујовић (1856—1936). За просветитељски допринос одликован је 25. јуна 1923. године Орденом Светог Саве трећег реда од краља Александра -{I}- Карађорђевића. Миланковић је за редовног члана СКА изабран у 46. години живота, 14. маја 1925. године. Метеоролошка служба Краљевине Југославије постала је пуноправан члан Међународне метеоролошке организације захваљујући умногоме Миланковићу; он је тамо представљао Југославију дуги низ година. Кепен је предложио Миланковићу 14. децембра 1926. године да прошири своје прорачуне на 1.000.000 година и пошаље резултате Бартелу Еберлу, који је истраживао редослед глацијације у северном предгорју Алпи. Еберлова истраживања су показивала податке о појави глацијације и пре 650.000 година. Еберл је објавио своје налазе у Аугзбургу 1930. године, заједно са Миланковићевом кривом.

Између 1925. и 1928. Миланковић је написао научно-популарну књигу Кроз васиону и векове, у виду писама анонимној младој дами. Дело говори о историји астрономије, климатологији и науци уопштено кроз низ имагинарних посета аутора и његове неименоване пријатељице различитим одредницама у васиони и времену које обухватају формирање Земље, затим посета древним цивилизацијама, чувеним античким и ренесансним мислиоцима и њиховим достигнућима, као и радовима Милутинових савременика — Кепена и Вегенера. У „писмима” Миланковић образлаже и своју астрономску теорију климе, а описује је и сложене проблеме небеске механике на поједностављен начин.

Након тога, Миланковић је у обимном делу Приручник климатологије (Шаблон:Јез-нем) написао уводни део под називом Математичка наука климе и астрономска теорија климатских промена, у издању Кепена 1930. године на немачком (преведено на руски 1939). 1935. године је објавио књигу Небеска механика. Овај уџбеник користи систематски векторски рачун за решавање проблема небеске механике.

Од 1933. до 1940. године професор Миланковић је био члан испитне комисије за полагање државног испита из предмета Небеска механика за особље Астрономске опсерваторије у Београду. Од 1936. до 1939. године био је председник првог Националног комитета за Астрономију, уз чију делатност је Југославија постала члан Међународне астрономске уније. Миланковић је 20. децембра 1938. године одликован Југословенском круном трећег реда коју му је доделио краљ Петар -{II}-. На предлог Стјепана Мохоровића и Војислава Гредића, на годишњој скупштини Југословенског астрономског друштва (данас Астрономско друштво „Руђер Бошковић”), 20. јануара 1940. године изабран је за почасног члана.

У периоду од 1935. до 1938. године, Миланковић је радио на израчунавању у коликој ће мери ледени покривачи реаговати на дату промену осунчавања. Миланковићу је пошло за руком да утврди математички однос између летњег осунчавања и надморске висине граничне линије снега и да тако одреди колико би повећање снежног покривача уследило као последица било које дате промене у летњем осунчавању. Своје резултате објављује 1938. године у раду Нови резултати астрономске теорије климатских промена. Геолози су добили графикон са кога су могли да извуку граничне надморске висине ледених покривача за било које време у последњих 600.000 година. Ову теорију су касније усавршили Белгијанац Андре Бергер и Француз Жак Ласкар.

Допринос геофизици: Теорија секуларног померања полова

Сарадња са Алфредом Вегенером и Беном Гутенбергом

Разговори са Алфредом Вегенером, оцем теорије о померању континената, побудили су код Миланковића велико интересовање за унутрашњу структуру Земље и кретање полова. Српски научник је тада обећао свом пријатељу да ће се посветити истраживању секуларног померања Земљиних обртних полова. У новембру 1929. године, Миланковић је добио позив од професора Бена Гутенберга из Дармштата да сарађује на изради монументалног десетотомног Приручника за геофизику (нем. Handbuch der Geophysik) и да у њему објави своје погледе на проблем вековних варијација Земљиних полова ротације. У међувремену, Вегенер је изненада преминуо у новембру 1930. године током своје четврте експедиције на Гренланду.

Математичко моделовање Земље и Миланковићева теорема

Миланковић је постао чврсто уверен да континенти дословно „плутају” на деломично флуидној подлози, као и да њихов положај у односу на осу ротације директно утиче на центрифугалну силу, што може избацити Земљину осу из равнотеже и присилити је на померање. На сугестију Алфреда Вегенера, Миланковић је током 1932. и 1933. године интензивно радио на проблему облика Земље и путање њених полова. Земљу као целину посматрао је као флуидно тело које се под утицајем краткотрајних сила понаша као чврсто тело, али под дуготрајним деловањем поприма карактеристике еластичног тела. Користећи векторску анализу, конструисао је егзактан математички модел како би креирао теорију секуларног кретања терестричких полова. Извео је диференцијалну једначину вековне путање пола, као и једначину брзине његовог кретања дуж те трајекторије. Ова једначина је у светској научној литератури позната као Миланковићева теорема и гласи:

$v=c\cdot \text{grad }\mathrm{\Omega }$

где v представља брзину померања пола, c је константа карактеристична за Земљу, док је $\text{grad }\mathrm{\Omega }$ градијент функције распореда континената и океана (геометрије Земљине масе).

Путања полова кроз геолошку историју

Миланковић је исцртао мапу кретања полова за последњих 300 милиона година геолошке прошлости Свемира. Утврдио је да се значајније промене дешавају у временским интервалима од минимално 5 милиона до максимално 30 милиона година. Његови прорачуни су показали да секуларна путања пола зависи искључиво од конфигурације Земљине спољашње коре и тренутног положаја пола на њој. На основу овог модела, континентални блокови тону у своју флуидну подлогу и клизе око ње, тежећи да остваре изостазијску равнотежу. У свом коначном закључку о овом проблему, Миланковић је записао:Шаблон:Pull quote

Поглавља у Гутенберговом Приручнику и научне дебате

Свој капитални рад на ову тему под називом „Нумеричка трајекторија секуларних промена ротационих полова Земље” објавио је у Београду 1932. године. Миланковић је написао четири кључна поглавља за Гутенбергов познати

• Приручник за геофизику (Handbuch der Geophysik):

• Stellung und Bewegung der Erde im Weltall, No I,2 - 1931 (срп. Положај и кретање Земље у свемиру)

• Drehbewegungen der Erde, No. I,6 - 1933 (срп. Обртна кретања Земље)

• Säkulare Polverlagerungen, No. I,7 - 1933 (срп. Секуларна померања полова)

• Astronomiche Mittel zur Erforschung der erdgeschichtlichen Klimate, No. IX, 7 - 1938 (срп. Астрономска средства за истраживање климе у геоложној прошлости Земље)

Миланковићев рад на овој теми био је изложен критикама од самог почетка у научној заједници. Његова теоретска путања вековног кретања полова остала је предмет оштрих дебата и након Другог светског рата. Током 1950-их година, развој нове научне дисциплине – палеомагнетизма (анализе магнетских својстава древних стена) – донео је емпиријске податке који су показали другачије вредности у односу на Миланковићеве чисто теоријске нумеричке моделе, чиме је отворен пут ка модерној теорији тектонике плоча.

Рана Земља

У свом раду Испитивања о термичкој конституцији планетских атмосфера (1926), објављеном у Гласу Српске краљевске академије (и истовремено написаним опширним сажетком на француски под насловом Recherches sur la constitution thermique des atmosphères planétaires), Миланковић је поставио пионирски математички модел хлађења ране Земље. Као полазну тачку узео је стање када је спољна Земљина љуска била у потпуно растопљеном стању (океан лаве) на температури од 1600 °C (1873 К), на којој се већина силикатних минерала топи. Миланковић је примарно анализирао понашање праатмосфере засићене воденом паром, чија је укупна маса одговарала маси свих данашњих океана и резервоара воде распоређених преко равне површине. Применом једначина радијационе равнотеже и преноса топлотног зрачења, показао је да је ова густа атмосфера снажно смањивала губитак топлотног зрачења у свемир, драстично успоравајући хлађење ужарене планете.

Применом Бојл-Мариотовог и Ге-Лисаковог закона за идеалне гасове, Миланковић је извео нумерички прорачун топлотних слојева (градијаната) унутар ове праатмосфере, која се уздизала до огромних висина од преко 300 километара. Према његовој рачуници, на висини од 56,4 км температура је падала на 1300 °C, на 112,8 км на 1000 °C, док је на висини од 283 км достизала температуру од 100 °C. Кључни корак у постављању овог модела било је Миланковићево уочавање да се водена пара унутар највећег дела овог простора налазила у прегрејаном стању изнад критичне температуре. То му је омогућавало да густу атмосферу у интегралним прорачунима конзистентно третира преко једначина идеалног гаса и тако математички успешно затвори систем диференцијалних једначина.

Најважнији резултат овог модела било је дефинисање појаса кондензације на висини између 292 км (већ на 55 °C, што је одговарало тачки кључања воде при тамошњем ниском пристиску од 129 mm Hg око 0,17 атмосфера) и 303,5 км, где је постигнута тачка смрзавања од 0 °C.Из његовог модела произлази да би се у том појасу формирао густ облачни слој дебљине око 12 километара. Овај масивни вео учинио је доње слојеве атмосфере готово потпуно лишеним директне сунчеве светлости, услед чега је, према овом моделу, овај вео потпуно спречавао продор сунчевих зрака у ниже слојеве атмосфере. Главни извор светлости у доњим слојевима атмосфере представљало би сопствено термално зрачење ужарене Земљине површине.

Миланковић се у овом раду методолошки ослонио на концепт радијационе равнотеже Карла Шварцшилда из 1906. године. Шварцшилд је, посматрајући атмосферу Сунца, изградио математички модел такозване „сиве атмосфере”, у којем је користио идеализовану непрозирност медијума претпостављајући да гас подједнако апсорбује и емитује зрачење на свим таласним дужинама. Миланковић је овај астрофизички апарат већ користио у својој капиталној монографији из 1920. године (Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire) при прорачуну садашњих климатских услова на Марсу, Венери и Земљи, где је примарни извор топлоте долазио споља, са Сунца. Међутим, у раду из 1926. године он унапређује овај приступ и прилагођава га моделу ране Земље, где главни топлотни ток долази одоздо, из растопљене унутрашњости саме планете. Уместо звезданих гасова, он је систем применио на густу праатмосферу и експлицитно је узео у обзир апсорпцију водене паре (H₂O). Увођењем укупне просечне вредности апсорпције за овај масивни атмосферски плашт (ослонивши се на тадашња емпиријска мерења Смитсонијан института), Миланковић је математички извео како овај омотач апсорбује и емитује топлоту, снажно смањујући њен губитак у свемир. Тиме је принципе радијационе равнотеже из астрофизике успешно применио за постављање једне од првих егзактних математичких теорија глобалног топлотног учинка густих планетарних атмосфера. Исте године, британски астрофизичар Артур Едингтон је у својој капиталној књизи Унутрашња конституција звезда (The Internal Constitution of the Stars, 1926) такође проширио Шварцшилдов модел са површинске атмосфере на целокупно унутрашње језгро звезде, уз увођење термодинамичког притиска зрачења. Међутим, сам извор енергије који покреће звезде остао је непознат све до 1939. године, уочи Другог светског рата, када је Ханс Бете теоријски дефинисао термонуклеарну фузију - процес чија ће практична контрола, деценију и нешто више касније, бити остварена, на самом почетку Хладног рата, кроз стварање разорног термонуклеарног оружја.

Поред звезданих модела, Миланковић је у својим прорачунима праатмосфере разматрао и класичне термодинамичке радове немачког физичара Августа Ритера из периода 1878. и 1890. године. Ритер је у својим студијама поставио математичке темеље механичке и конвективне равнотеже унутар великих гасовитих сфера и планетских омотача, посматрајући како се гасови понашају под утицајем сопствене тежине и топлоте. Миланковић се делимично ослонио на овај приступ како би анализирао вертикалну структуру и градијенте густине унутар масивне Земљине праатмосфере. Међутим, он је приметио да у случају када је атмосфера засићена густом воденом паром - која као триатомни гас поседује високу способност упијања топлоте - чисто механички модел конвекције престаје да буде доминантан. Миланковић је математички извео да се под овим специфичним ектремним условима Ритерова теорија механичке равнотеже природно поклопило и стапа са његовим новим моделом радијационе равнотеже, чиме је пренос топлоте зрачењем дефинисан као примарни механизам који диктира хлађење.

У првој половини 20. века Миланковићев рад из 1926. године представљао је изузетак у научној заједници јер је био знатно испред свог времена, у ери када су модерна астрофизика и геофизика биле у зачетку, а геологија и климатологија примарно дескриптивне (описне) науке. Рачунарско моделовање планета на начин на који је то Миланковић поставио почело је тек у другој половини 20. века. Крајем 1980-их година, геофизичари попут Џејмса Кастинга покренули су прве сложене рачунарске симулације ране Земље и хлађења „океана магме” (magma ocean cooling). Ови модели, који су анализирали понашање водене паре и угљен-диоксида под притиском од преко 200 атмосфера и температуре изнад 1500 °C, дошли су до идентичних физичких закључака као и Миланковић 1926. године. Рачунарске симулације једнодимензионалног преноса зрачења потврдиле су његов концепт: доказано је да ширење прегрејане водене паре и њен прелазак у домен идеалног гаса изнад критичне тачке воде омогућава формирање масивног, непробојног појаса облака у вишим, хладнијим слојевима атмосфере. Тај дуготрајан изолациони ефекат био је кључни механизам који је успорио хлађење тла и омогућио да се тек милионима година касније деси кондензација и стварање глобалних океана.

Овај научни континуитет се директно наставља и у 21. веку. Референтни научни радови - попут истраживања која су водили научници Шиничи Накаџама, Емануел Марк и савремени истраживачки тимови - унели су додатне физичке параметре као што су конвективна динамика унутар саме магме, ефекат Рејлијевог расејања и фотодисоцијације воде. Савремени суперрачунари су у потпуности потврдили Миланковићев концепт о изолационом ефекту „термичког покривача” атмосфере (atmospheric blanketing effect). Рачунарске симулације су доказале да понашање прегрејане водене паре изнад критичне тачке и њена каснија кондензација у вишим слојевима стварају масиван, непробојан појас и дуготрајан мрак, што је био кључни термодинамички механизам који је контролисао брзину хлађења планете и омогућило коначно формирање првих течних океана на Земљи. Савремени спрегнути модели унутрашњости и атмосфере показују да овај процес услед додатних геохемијских фактора траје прилично дуго, типично између једног и десет милиона година.

Старије доба

Канон осунчавања

Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба (1941), насловна страна животног дела Милутина Миланковића

Да би објединио научна дела о теорији Сунчевог зрачења која су се налазила у бројним књигама и свескама, Миланковић почиње рад на свом животном делу 1939. године. Ова обимна књига је објављена под називом Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба и покрива скоро три деценије истраживања — укључујући велики број формула, прорачуна и шема — те такође сумира универзалне законе помоћу којих је могуће објаснити цикличне климатске промене за које ће касније постати епоним. Миланковић је провео две године уређујући и пишући Канон. Текст је предат на штампање 2. априла 1941. године — четири дана пре инвазије Нацистичке Немачке и њених савезника на Краљевину Југославију. Током бомбардовања Београда 6. априла 1941. године, штампарија у којој се рад почео штампати је уништена; међутим, већи део табака је остао неоштећен у магацину. Након окупације Србије, 15. маја 1941. године, двојица немачких официра и геолога који су на пропутовању за Блиски исток стигли у Београд, свратили су у кућу код Миланковића преневши му поздраве од професора Волфанга Соргела из Фрајбурга. Миланковић им је предао тек одштампан Канон да би га се однело Соргелу и на тај начин сачувало. Миланковић није учествовао у раду Универзитета током окупације, а након рата ће бити поновно постављен за професора.

Канон је објавила Српска академија наука и уметности на 626 страна и на немачком језику као -{Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem}-. Наслови шест поглавља књиге гласе:Шаблон:Flowlist

Окупација

Београдски универзитет је током инвазије и окупације претрпео тешка материјална разарања и укидање аутономије, будући да су немачке власти већ у априлу 1941. године обуставиле редован рад за свих шест факултета на којима је пре рата студирало 12.000 студената. За разлику од предратног периода, током целог рата није било редовне наставе, предавања нити уписа нових студената. Немачка војна управа је установу сматрала опасним бастионом слободарских традиција и антифашистичког отпора. Због тога су кључне факултетске зграде и институти конфисковани и претворени у немачке касарне, војне болнице и магацине, а Специјална полиција је завела строгу присмотру над професорима. Слом аутономије започео је у пролеће и лето 1941. године, када се Универзитетски сенат кроз оштре меморандуме отворено успротивио доношењу нових законских прописа под окриљем окупације, покушавајући да одбрани независност установе. Као директну казну за овај отпор, влада Милана Недића је 21. октобра 1941. године званично распустила Универзитетски сенат и ставила установу под апсолутну, директну контролу Министарства просвете. Овај процес је законски заокружен ступањем на снагу Опште уредбе о Универзитету 27. фебруара 1942. године, којом је аутономија и формално ликвидирана. Иако редовне наставе, предавања и уписа нових студената током целог рата није било, поменута Уредба из 1942. омогућила је делимичан рад искључиво за затечене студенте и апсолвенте, па су организовани скраћени курсеви и полагања испита које је искористило тек око 5% предратног студентског тела (између 900 и 950 студената). Сви каснији Недићеви покушаји да обнови наставу, резултирили свечаним отварањем Универзитета 5. јануара 1944. године и уписом 2.500 старих студената, пропали су услед ратног колапса и у пракси никада нису реализовани. Услед губитка академских слобода и сталног полицијског надзора, рад професора свео се искључиво на чување института од пљачке и рад у потпуној кућној или кабинетској изолацији. У таквој атмосфери научне и друштвене изолованости, професор Филозофског факултета Милутин Миланковић провео је окупацију повучен из јавности, у својој оштећеној кући. Избегавајући разрушену варош и одбијајући политичко сврставање, Миланковић је преживљавао распродајући имовину и детаљније уобличавао своје мемоаре. Пишући обимни рукопис „Кроз царство наука”, он је кроз портрете великих умова од Питагоре до Њутна, Фарадеја и Дарвина приказао развој светске научне мисли, налазећи у историји науке интелектуални спас од сурових невоља окупационог доба.

Посебан сегмент притиска на академску заједницу представља антикомунистички проглас „Апел српском народу”, објављен у листу Ново време 13. и 14. августа 1941. године. Овај проглас је био директно усмерен против устаника, карактеришући их као „разбојничке банде састављене од комуниста и одбеглих робијаша”, при чему је српски народ позван на лојалност окупационој власти ради очувања реда и мира. У атмосфери снажног психолошког притиска, масовних хапшења и свакодневног терора, потписи су изнуђивани под отвореном претњом и уценом, мада је постојала и реална могућност да су имена појединих наставника искоришћена без њиховог знања. Поред личних мотива и страха за сопствени живот, код дела потписника постојали су и дубоки прагматични разлози засновани на свести о суровом систему нацистичке одмазде. Професори и интелектуалци су добро знали да ће свака револуционарна диверзија и саботажа довести до бруталних репресалија окупатора над невиним српским цивилима, па су потписивањем овог прогласа покушали да утичу на смиривање стања како би се спречило масовно страдање народа. Многи професори су дали свој потпис управо у таквом процепу између личне моралне дилеме и жеље да се очува оспатанак народа.

На овом незавршеном списку од преко 400 јавних личности нашло се преко 80 професора, доцената и асистената Београдског универзитета, односно око 115 наставника високошколских установа у граду уколико се урачунају Ликовна и Музичка академија, Економско-комерцијална висока школа и Виша педагошка школа. Међу потписницима су били председник Српске краљевске академије Александар Белић, ректор Универзитета Петар Мицић, ректор Ликовне академије Тома Росандић, ректор Музичке академије Петар Коњевић, као и истакнути професори Милутин Миланковић, Радивоје Кашанин, Иван Ђаја, Милан Будимир, Павле Вујевић, Михаило Илић, Виктор Новак, Ђорђе Тасић и др. Са друге стране, поједини професори су отворено одбили да потпишу Апел, због чега су одмах изложени репресији, уклањању са Универзитета и превременом пензионисању од стране Министарства просвете под вођством Велибора Јонића. Најодлучнији отпор у овом преломном тренутку пружили су професори Милош Ђурић, Александар Костић и Миливоје Костић.

Увод у отворене и систематичне репресије према интелектуалцима представљала је Антимасонска изложба, која је отворена 22. октобра 1941. године у Београду, у предратном седишту Велике ложе „Југославија”. Као део разрађеног франшизног модела нацистичке пропаганде, претходно приказане у Паризу и Бриселу, београдска поставка је користила заплењене предмете српских масона и антисемитске филмске материјале из Немачке. Локални допринос овој пропаганди биле су карикатуре домаћих противника окупације, укључујући и плакате на којима су покрети отпора приказани као јеврејске, бољшевиче и англоамеричке марионете. Непосредно након отварања ове изложбе, у ноћи између 4. и 5. новембра 1941. године, Гестапо је спровео масовно хапшење између 150 и 200 најистакнутијих српских интелектуалаца, културних и јавних радника. Повод за ово масовно привођење био је широк: од оптужби за припадност масонским ложама, преко сарадње са комунистима, па све до општег пробританског и антинемачког држања. Међу ухапшенима се нашла и велика група од чак 32 универзитетска професора који су одведени у логор на Бањицу као таоци за одмазду. Историографија и архивски извори из ове групе као ухапшене директно издвајају професоре Александра Белића, Петра Колендића, Милоша Ђурића, Бранка Поповића, Синишу Станковића, Александра Дерока, Живојина Ђорђевића и Васу Чубриловића. Смештени у посебним логорским собама, изоловани од осталих затвореника, ови професори су у тешким околностима успели да организују својеврсни интелектуални отпор кроз држање предавања, научних трибина и дискусија о темама којима су се бавили у предратном периоду.

У окупираном Београду владале су несташице хране, скупоћа и општа немаштина, због чега је свакодневни живот захтевао велике напоре целе породице. Значајну улогу у набавци намирница и физичком одржавању домаћинства у тим тешким ратним годинама имао је његов син Василије, који је пре избијања рата радио као чиновник у Министарству иностраних дела Краљевине Југославије. Ова институција је након априлског слома де факто укинута и није обновљена у новој Недићевој влади, будући да окупираној Србији од стране нацистичких власти није било дозвољено вођење спољне политике нити међународно признање. Због губитка редовних прихода и општих околности, породица је била приморана да заједнички проналази начине за опстанак, пре свега кроз постепено распродавање сопствене имовине — сувишног намештаја, клавира и накита.

Као допунски извор средстава за живот послужио је ангажман око Миланковићевих ранијих дела. Немачка издавачка кућа „Југоисток” (Südost), која је деловала под строгом контролом окупатора у Београду, објавила је 1943. године друго, проширено издање његове популарне књиге „Кроз васиону и векове”. Хонорар који је научник примио за ово издање обезбедио му је део средстава неопходних за пуку ратну егзистенцију. Међутим, иако се радило о чисто научно-популарном делу лишеном било какве политичке конотације, ово издавање код окупаторског издавача је након рата послужило као један од главних повода за оптужбе и саслушања пред Универзитетским Судом части, у атмосфери опште политичке провере држања професора током окупације.

Унутар академске заједнице и круга предратних интелектуалаца током окупационих година постојале су веома различите судбине, друштвене позиције и стратегије преживљавања. Сам Милутин Миланковић током окупације није припадао ниједном политичком или војном табору. Миланковић никада није био члан ниједне политичке партије, те се може сврстати у аполитичне легалисте; међутим, то не значи да није имао своје политичко мишљење, које га је чинило пре присталицом плурализма него тоталитаризма било које врсте. Након потпуног слома универзитетске аутономије и уништења првог издања свог капиталног дела у априлском бомбардовању, заузео је позицију строге грађанске и политичке пасивности. Био је концентрисан искључиво на заштиту породице и очување научног интегритета у кућној и кабинетској изолацији. Миланковић је у својим сећањима, која за тему имају ратне и послератне године, далеко опрезнији у изношењу догађаја; из овог периода тескобе посебно спомиње повремене сусрете са двојицом истакнутих предратних интелектуалаца — чувеним књижевним критичарем Богданом Поповићем и познатим филозофом Браниславом Браном Петронијевиће (родом из Совљака код Уба), који су у тешким ратним околностима делили изолацију београдске академске елите. Насупрот њима, професор Војислав Мишковић провео је окупацију у исцрпљујућим биткама са немачком војном управом за физички спас Астрономске опсерваторије на Звездари, која је била претворена у немачко противавионско упориште. Велик ударац за целу академску заједницу током окупације била је тиха смрт оца српске математичке школе, академика Михаила Петровића Аласа, који је преминуо 8. јуна 1943. године у свом дому на Косанчићевом венцу, након што је тешко оболео у немачком заробљеништву. На његовој сахрани, некролог у име Српске краљевске академије одржао је управо Милутин Миланковић. Овај говор блиском пријатељу и колеги математичару представљао је симболички опроштај од једног од најважнијих стубова предратног Београдског универзитета у тешким окупационим данима.

Миланковић је због свога угледа у немачким научним круговима у мају 1944. године добио званични позив да одржи предавање у Бечу и Минхену, градовима који су били у саставном делу Трећег рајха. Повод је био његово дело „Канон осунчавања Земље ”, објављено на немачком језику 1941. године, које је интересовало његове немачке сараднике и геофизичаре. На ове позиве научник је одговорио учтивом захвалношћу, али је, дипломатски користећи изговоре о лошем здравственом стању и потпуној саобраћајној блокади услед савезничког бомбардовања, одржавања предавања одложио за јесен. Током пролећа и лета 1944. године, разарајуће савезничко бомбардовање Београда унело је нову панику међу грађане, приморавши Миланковића да са породицом напусти град и избегне у унутрашњост, у Пожаревац. Професорска колонија је била директно угрожена ваздушним ударима, због чега се Миланковић склонио у мирније и безбедније крајеве. У свој делимично оштећен дом и кабинет на Универзитеу Миланковић се вратио непосредно пред долазак Црвене армије и партизана у октобру 1944. године.

Историја науке

Датотека:Миланковић- Радио Београд.jpg

Професор небеске механике Милутин Миланковић 1952. године уживо у програму Радио Београда говори о Сунчевом систему; пет година касније лансиран је Спутњик-1, чиме је започело Космичко доба. Према писању Ројтерса од 21. фебруара 2021. године Наса је основана исте године када је умро Миланковић. Наса на својој званичној веб страници данас има чланак о Миланковићевим циклусима.

Након рата, Миланковић је изабран за потпредседника Српске академије наука и то у три мандата у периоду од 1948. до 1958. године. Од 1948. до 1951. налазио се на месту директора Астрономске опсерваторије у Београду. 1948. године постао је члан Комисије 7 за небеску механику Међународне астрономске уније када је ова установа обнављала своју делатност након рата. Исте године, Миланковић је примљен за члана Италијанског палеонтолошког института. Новембра 1954. године, након педесет година од одбране докторског рада, Миланковићу је уручена златна диплома Доктора техничких наука од Високе техничке школе у Бечу. За дописног члана немачке Академије природњака „Леополдина” из Халеа у Источној Немачкој бива изабран 1955. године.

Отприлике у исто време, Миланковић почиње да пише и објављује бројне научно-популарне књиге из историје науке, укључујући: Исак Њутн и Њутнова Принципија (1946), Оснивачи природних наука Питагора — Демокрит — Аристотел — Архимед (1947), Историја астрономске науке од њених почетака до 1727. (1948), Кроз царство науке — слике из живота великих научника (1950), 22 века хемије (1953) и Техника у току давних векова (1955).

У периоду од 1927. до своје смрти, Миланковић је живео у Професорској колонији у Београду.

Након више деценија рада, 1955. године са позиције професора небеске механике Филозофског факултета одлази у пензију.

Његове научне теорије нису сасвим биле прихваћене током његовог живота, него тек касније. Очекивао је да свеопште признање свог научног дела добије на научном конгресу у Риму 1953. године, али је доживео разочарање.

Последње године

Последњи текст који је написао није била научна расправа, већ оглед о песми „Смрт Марка Краљевића”.

Миланковић је доживео мождани удар и преминуо је 12. децембра 1958. године у 79. години живота, у Београду где је и сахрањен. Оставио је опоруку да његови посмртни остаци буду пребачени у Даљ, што је учињено 1966. године када су пренети и сахрањени на тамошњем православном гробљу.

О брзини светлости

Миланковић је објавио два рада о релативности. Први рад „О теорији Мајкелсоновог експеримента" публиковао је 1912. године. Радио је истраживања о овој теорији и 1924. године. У ствари, његови радови били су о специјалној теорији релативности и оба рада на тему Мајкелсоновог експеримента (сада познатом као Мајкелсон—Морлијев експеримент) који је дао снажан доказ против теорије етра. У светлу Мајкелсоновог експеримента дискутовао је о валидности другог постулата Специјалне теорије релативности, да је брзина светлости иста у свим референтним системима. До своје смрти, остао је убеђен да брзина светлости у космичким просторима не може бити константна. Занимљиво да се на прелазу из 20. у 21. век у науци све више наводи појам варијабилна (променљива) брзина светлости.

Ревизија јулијанског календара

Милутин Миланковић је 1923. године предложио реформу јулијанског календара. Суштина његовог предлога је да су преступне све године дељиве са 4, не укључујући секуларне године осим ако при дељењу са 900 дају остатак или 200 или 600 (2000, 2400, 2900, 3300, 3800... су секуларне али ипак преступне). Према грегоријанском календару, преступне године су све оне које су дељиве са 4 не укључујући секуларне године осим ако при дељењу са 400 дају остатак 0 (400, 800, 1200, 1600, 2000, 2400, 2800, 3200, 3600, 4000... су секуларне али ипак преступне).

У мају 1923. године, Православна црква је у начелу прихватила календар; уклоњена је разлика од 13 дана (1—13. октобар 1923) настала од Никејског сабора до 20. века, а такође бројне цркве су усвојиле измењени алгоритам преступних година. Датуми Ускрса и сродних празника и даље би се обрачунавали по обрасцу јулијанског календара. У то време, Миланковић је изражавао сумњу да период обртања Земље можда није константан; међутим, ово је било немогуће доказати и потврдити све до појаве кварцних и атомских часовника. Варијације у периоду обртања Земље су главни узрок нетачности како грегоријанског тако и ревидираног јулијанског (Миланковићевог) календара када се посматрају огромни временски распони.

Након смрти

Сунце снимљено камером високе резолуције (-{HQ}-) Никон -{D2Xs}- дигитал СЛР, из ниске Земљине орбите са греде -{ISS}-; истом камером сликан је и Београд, чија фотографија је објављена 5. марта 2013. на званичној страници Насе, у рубрици „Слика дана”

Након смрти, већи део научне заједнице оспорио је Миланковићеву „астрономску теорију” и није више признавао резултате његовог истраживања. Међутим, десете године од његове смрти и педесет година од првог објављивања, Миланковићева теорија је поново узета у разматрање. Његову књигу је 1969. године превео са немачког на енглески језик „Израелски програм за научне преводе” под називом -{Canon of Insolation of the Ice-Age Problem}- и објавили су је америчко министарство трговине и Национална научна фондација из Вашингтона. Претходно је Чезаре Емилијани 1955. године на Универзитету у Чикагу направио значајан напредак тако што је после извршених испитивања дубокоморских језгара открио да флуктуације у саставу фораминифера представљају доказ о најмање седам интерглацијалних периода.

У почетку до признања се долазило веома споро, али касније теорија се доказала као исправна. 1972. године Ананду Вернекер са Универзитета у Мериленду извршио је прорачуне како су се геометрије Земљине орбите и интензитет осунчавања мењали током протеклих 2 милиона година, те како ће се мењати за наредних 100 хиљада година. Сарадници на пројекту -{CLIMAP}- (Шаблон:Јез-енгл) — Џејмс Хејс, Џон Имбри и Николас Шекелтон — коначно су прекинули расправу и доказали Миланковићеве циклусе. Научници су 1972. завршили временску скалу климатских догађаја за прошлих 700.000 година из узорака седимената са дна Индијског океан, након чега су извршили анализу узорака језгра и четири године касније дошли до закључка да се у прошлих 500.000 година клима мењала зависно од нагиба Земљине обртне осе и прецесије. Нови главни пројекат из 1988. под именом -{COHMAP}- (Шаблон:Јез-енгл) реконструисао је обрасце глобалних климатских промена у последњих 18.000 година, а поново је показано да кључну улогу имају астрономски фактори. Пројекат -{SPECMAP}- (Шаблон:Јез-енгл) из 1989. године показао је да до климатских промена долази због промена у Сунчевом зрачењу сваког од ова три астрономска циклуса. 1999. показало се да разлике у изотопском саставу кисеоника у седиментима са дна океана следе Миланковићеву теорију. Постоје и друге, новије студије које указују на валидност Миланковићеве теорије. Иако су орбиталне силе климатских промена добро прихваћене, детаљи о томе како орбитална кретања доводе до промена осунчавања па тако и саме климе и дан-данас се расправљају.

Наслеђе

Мурал Милутина Миланковића у Осијеку

У част за његова достигнућа у астрономији, 1965. године — након успешних совјетских мисија које су обавиле снимање даље стане Месеца — научници Совјетске академије су један кратер на страни Месеца коју не видимо назвали „Миланковић” (координате: +170°, +77°). Ова одлука је потврђена на 14. Генералној скупштини Међународне астрономске уније 1970. године, одржане у Брајтону (Уједињено Краљевство). По њему је назван и кратер на Марсу (координате: +147°, +55°). Ова одлука је донета на 15. Генералној скупштини М. А. У. 1973. године у Сиднеју (Аустралија).

Један астероид носи назив 1605 Миланковић, а у почетку је носио службену ознаку -{1936 GA}-; открио га је астроном Петар Ђурковић с Београдске опсерваторије 1936. године. На предлог ове опсерваторије, Међународна астрономска унија га је преименовала 1979. године, на 100. годишњицу рођења Милутина Миланковића. На хиљаде ових небеских тела се налази у појасу између Јупитера и Марса. Такође, на 100. годишњицу рођења Миланковића амерички научници Џон Имбри и Кетрина Палмер Имбри објавили су књигу под називом Ледено доба: решење тајне (Шаблон:Јез-енгл), у којој су дали пуно признање Миланковићевој теорији. Књига је преведена и објављена на српски 1981. године.

По њему је назван кратер на даљој страни Месецa величине 34 km, затим кратер на Марсу пречника 118 km.

Године 1983. одржан је међународни научни скуп у америчкој држави Њујорк, на Геолошкој опсерваторији Ламонт Доерти на Универзитету Колумбија, а носио је назив Миланковић и клима чиме је одата велика почаст научном доприносу српског великана. У Перуђи (Италија), 1988. године организован је научни скуп под називом Циклостратиграфија. На њему је званично промовисана нова истраживачка метода која у основи има Миланковићеве циклусе осунчавања и која у ритмичким сменама слојева стена детектује хладније и топлије циклусе кроз које је прошла наша планета. 1993. године установљена је Медаља Милутин Миланковић коју сваке године додељује Европско геофизичко друштво (од 2003. носи назив Европска геофизичка унија), у области дуготрајних промена климе и моделовања. Шаблон:Nowrap Милутина Миланковића постављена је 1995. године испред Универзитета у Новом Саду. Скулптура је дело Шаблон:Nowrap, лекара др Јокановића. Наса је у свом издању На раменима гиганта сврстала Миланковића међу 15 највећих умова свих времена у области науке о Земљи.

Споменик Милутину Миланковићу у Београду

Завод за уџбенике и наставна средства из Београда, у сарадњи са Музејом науке и технике САНУ, објавио је 1977. године Изабрана дела Милутина Миланковића. Шаблон:Nowrap Милутина Миланковића свечано је откривена 2001. године испред Геомагнетног института у Гроцкој. Скулптура је дело Дринке Радовановић. Његов лик се од 2011. налази на новчаници од 2000 српских динара, као и на поштанској маркици из 2004. године бивше државне заједнице Србије и Црне Горе. Некадашњи Трећи булевар на Новом Београду понео је назив Булевар Милутина Миланковића.

У дворишту родне куће Миланковића у Даљу свечано је откривена Шаблон:Nowrap Милутина Миланковића 20. јуна 2016. године. Бисту су открили председник Владе Србије Александар Вучић и председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић.

У парку Милутина Миланковић у Врачару, у Београду, 26. јуна 2017. године свечано је откривен споменик Милутина Миланковића. Споменик су открили министар културе и информисања Владан Вукосављевић, градски менаџер Горан Весић и председник Удружења Милутин Миланковић Славко Максимовић. Споменик је дело академског вајара Зорана Ивановића.

У Српској културној башти у Рокфелеровом парку у Кливленду (Охајо, САД), 20. августа 2017. године свечано је откривена Шаблон:Nowrap Милутина Миланковића. Скулптура је дело академског вајара Ивана Фелкера.

НАСА га је уврстила у 10 највећих научника који су се бавили проучавањем Земље. Према неким изворима је најцитиранији српски научник свих времена.

Постоји иницијатива да се у Београду оснује музеј посвећен његовом раду.

По њему је названа Геолошка и хидрометеоролошка школа „Милутин Миланковић”.

Одликовања

• Орден Светог Саве, III степен, 25. јун 1923.
• Орден славе, Тунис, III степен, 25. јун 1925.
• Оден белог орла, V степен, 1929.
• Орден фениска, Грчка, 1935.
• Орден југословенске круне, III степен, 20. децембар 1938.

Патенти

У табели испод приказано је осам патената који могу да се припишу великом српском научнику Милутину Миланковићу.

Легенда:  Шаблон:Colorbox Проналазак Милутина Миланковића Шаблон:Colorbox Проналазак Милутина Миланковића и Теодора Кројца Шаблон:Colorbox Аналог патента -{HU 43572 B}- Шаблон:Colorbox Аналог патента -{AT 42720 B}-

Шаблон:Nowrap
№	Шаблон:Nowrap			Шаблон:Abbr		Шаблон:Nowrap
	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap Шаблон:Nowrap	Датум	Територија
1	Шаблон:Јез-нем	Таваница од армираног бетона	-{Reinforced concrete ceiling}-	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap
2	Шаблон:Јез-нем	Таваница од армираног бетона са топлотном изолацијом од бала трске, сламе или сличног материјала	-{The ceiling of reinforced concrete, insulated by bales cane, straw or similar material for thermal insulation}-	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap
3	Шаблон:Јез-мађ	Машина за производњу балиране трске, сламе или сличног материјала за топлотну изолацију	-{The machine for the production of baled cane, straw or similar material for thermal insulation}-	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap
4	Шаблон:Јез-нем	Поступак за производњу шупљих армиранобетонских плоча	-{Production of hollow reinforced-concrete slabs}-	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap
5	Шаблон:Јез-фр	Машина за производњу балиране трске, сламе или сличног материјала за топлотну изолацију	-{The machine for the production of baled cane, straw or similar material for thermal insulation}-	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap
6	Шаблон:Јез-енг	Поступак за производњу шупљих армиранобетонских плоча	-{Production of hollow reinforced-concrete slabs}-	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap
7	Шаблон:Јез-нем	Бетонски зид	-{Concrete wall}-	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap
8	Шаблон:Nowrap -{Protivaeroplansko topovsko zrno}-	Противаеропланско топовско зрно	-{Anti-aircraft cannon ball}-	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap	Шаблон:Nowrap

Напомене:

Шаблон:Референце

Одабрана дела

• Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire, XVI, 338 S. – Paris: Gauthier-Villars, 1920.
• Кроз васиону и векове. Нови Сад: Матица српска, 1928.
• Reforma julijanskog kalendara. Srpska Kr. Akad. Pos. Izda’na 47: 52 S., Beograd: Sv. Sava, 1923.
• Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen. In: Köppen, W.; Geiger R. (ed): Handbuch der Klimatologie, Bd. 1: Allgemeine Klimalehre, Berlin: Borntraeger, 1930.
• Mathematische Klimalehre. In: Gutenberg, B. (ed) Handbuch der Geophysik, Berlin: Borntraeger, 1933.
• Durch ferne Welten und Zeiten, Briefe eines Weltallbummlers. 389 S. – Leipzig: Koehler & Amelang, 1936.
• Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem. Académie royale serbe. Éditions speciales; 132 [vielm. 133]: XX, 633, Belgrad, 1941.
• Canon of insolation and the ice-age problem. English translation by the Israel Program for Scientific Translations, published for the U.S. Department of Commerce and National Science Foundation, Washington, D.C.: 633 S., 1969.
• Canon of Insolation and the Ice-Age Problem. Pantic, N. (ed), Beograd: Zavod Nastavna Sredstva, 634 S., 1998.

Галерија

• 
  Кућа Милутина Миланковића
  (Београд)
• Кроз васиону и векове, насловница Шаблон:Nowrap књиге Миланковића (1928), која је имала бројна издања
  Кроз васиону и векове, насловница Шаблон:Nowrap књиге Миланковића (1928), која је имала бројна издања
• 
  Биста Милутина Миланковића
  (Математички институт САНУ)
• 
  Биста Милутина Миланковића
  (ПМФ у Новом Саду)
• 
  Биста Милутина Миланковића, рад Сретена Стојановића (Спомен-збирка Павла Бељанског, 1944)

Види још

• 1605 Миланковић
• Миланковићеви циклуси
• Кућа Милутина Миланковића
• Парк Милутин Миланковић
• Ревидирани јулијански календар

Литература

• Шаблон:Cite book
• Шаблон:Cite book
• Шаблон:Cite book
• Миланковић, Милутин (1952). Кроз васиону и векове. Београд.
• Шаблон:Cite book
• Миланковић, Милутин (1979). Успомене, доживљаји и сазнања — детињство и младост. Београд.
• Миланковић, Милутин (1952). Успомене, доживљаји и сазнања из година 1909. до 1944. Београд.
• Миланковић, Милутин (1957). Успомене, доживљаји и сазнања после 1944. Београд.
• Гладић, Војислав (2007). Милутин Миланковић — живот и дело. Београд.
• Николић, Предраг (1997). Основи геологије. Београд.
• Милићевић, Владо (2008). Миланковић — даљски аргонаут. Београд.
• Стојковић, Андрија (2008). Филозофски погледи Милутина Миланковића. Београд.
• Трифони, Александар (2010). Како сам доживео Милутина Миланковића. Београд.
• Милићевић, Владо (2011). Марсов кратер Миланковић. Београд.
• Шаблон:Cite book
• Шаблон:Cite book
• Шаблон:Cite book
• Шаблон:Cite book
• Шаблон:Cite book
• Шаблон:Cite book

Додатна литература

• Шаблон:Cite web
• Шаблон:En Шаблон:Cite web
• Шаблон:En Шаблон:Cite web
• Шаблон:En „Прецесија: Миланковићева теорија”, одломак из књиге Од звездозналаца до звезданих бродова
• Шаблон:En „На раменима дивова: Милутин Миланковић”, биографски чланак Насине Земаљске опсерваторије

Спољашње везе

• Биографија на веб-сајту САНУ
• Збирка књига Милутина Миланковића на веб-сајту Дигиталне Народне библиотеке Србије
• Виртуелна изложба „Милутин Миланковић, великан светске науке са Београдског универзитета”, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”
• Дигитални легат „Милутин Миланковић” Математички факултет Универзитета у Београду
• Културни и научни центар „Милутин Миланковић” у Даљу
• Шаблон:Cite web

Документарци

• „Милутин Миланковић по други пут међу Србима” — сајт РТВ РС
• Путник кроз васиону и векове — документарац посвећен животу и делу Миланковића, снимљен 2007. у продукцији удружења „Милутин Миланковић”, „Застава филма” и „Имиџ дизајн студија”, у режији Душана Вулековића
• Историја науке: Милутин Миланковић — епизода серијала о знаменитим личностима на Јутјуб каналу РТС Образовно-научни програм
• У сазвежђу великана: Милутин Миланковић — епизода серијала о знаменитим личностима на Јутјуб каналу РТС Образовно-научни програм
• Божански сјај Миланковићевог канона — епизода серијала о знаменитим личностима на Јутјуб каналу РТС Образовно-научни програм
• Шаблон:En Шаблон:Cite web — документарац на каналу Национална географија; три варијабле познате као Миланковићеви циклуси утичу на то како и када Земља улази у ледено доба или глобално загревање
• Шаблон:En „Earth Story – The Big Freeze” — Би-Би-Сијев документарац