Функција индикатор

Извор: testwiki
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
График функције индикатора дводимензионог скупа.

У математици, функција индикатор или карактеристична функција је функција дефинисана на скупу X, која означава припадност елемента подскупу A од X.

Индикатор функција подскупа A скупа X је функција

𝟏A:X→{0,1}

дефинисана као

𝟏A(x)={1ako x∈A,0ako x∉A.

Ајверсонове заграде дозвољавају следећу нотацију: [x∈A].

Напомене о нотацији и терминологији

Израз карактеристична функција има другачије (неповезано) значење у теорији вероватноће. Због овога се у теорији вероватноће за овај појам готово увек користи израз функција индикатор, док математичари у другим областима чешће користе израз карактеристична функција за описивање функције која означава припадност скупу.

Основна својства

Пресликавање које повезује подскуп A скупа X са својом функцијом индикатором 𝟏A је инјективно.

У следећим формулама, тачка представља множење, 1·1 = 1, 1·0 = 0 итд. "+" и "−" представљају сабирање и одузимање. "∩" и "∪" су пресек и унија.

Ако су A и B два подскупа од X, онда

𝟏A∩B=min⁡{𝟏A,𝟏B}=𝟏A⋅𝟏B,
𝟏A∪B=max⁡{𝟏A,𝟏B}=𝟏A+𝟏B−𝟏A⋅𝟏B,

а комплемент функције индикатора за A, тј. AC је:

𝟏A∁=1−𝟏A.

Општије, претпоставимо да је A1,…,An колекција подскупова од X. За свако x∈X,

∏k∈I(1−𝟏Ak(x))

је јасно производ нула и јединица. Овај производ има вредност 1 тачно за оне x∈X који не припадају ни једном од скупова Ak, а има вредност 0 иначе. То јест

∏k∈I(1−𝟏Ak)=𝟏X−⋃kAk=1−𝟏⋃kAk.

Ако распишемо производ са елве стране, добијамо,

𝟏⋃kAk=1−∑F⊆{1,2,…,n}(−1)|F|𝟏⋂FAk=∑∅≠F⊆{1,2,…,n}(−1)|F|+1𝟏⋂FAk

где је |F| кардиналност од F. Ово је један облик принципа укључења-искључења.

Као што се види у претходном примеру, функција индикатор је корисна као средство нотације у комбинаторици. Ова нотација се користи и у другим областима, на пример у теорији вероватноће: ако је X простор вероватноће са мером вероватноће ℙ и A је мерљиви скуп, онда 𝟏A постаје случајна променљива чија је очекивана вредност једнака вероватноћи A:

E(𝟏A)=∫X𝟏A(x)dP=∫AdP=P(A).

Овај идентитет је једноставан доказ Марковљеве неједнакости.

Литература

Шаблон:Литература

  • -{Folland, G.B.; Real Analysis: Modern Techniques and Their Applications, 2nd ed, John Wiley & Sons, Inc., 1999.}-
  • -{Thomas H. Cormen, Charles E. Leiserson, Ronald L. Rivest, and Clifford Stein. Introduction to Algorithms, Second Edition. MIT Press and McGraw-Hill, 2001. Шаблон:ISBN. Section 5.2: Indicator random variables, pp.94-99.}-
  • -{Martin Davis ed. (1965), The Undecidable, Raven Press Books, Ltd., New York.}-
  • -{Stephen Kleene, (1952), Introduction to Metamathematics, Wolters-Noordhoff Publishing and North Holland Publishing Company, Netherlands, Sixth Reprint with corrections 1971.}-
  • -{George Boolos, John P. Burgess, Richard C. Jeffrey (2002), Cambridge University Press, Cambridge UK, Шаблон:ISBN.}-
  • -{Lotfi A. Zadeh, 1965, "Fuzzy sets". Information and Control 8: 338–353. [1]}-
  • -{Joseph Goguen, 1967, "L-fuzzy sets". Journal of Mathematical Analysis and Applications 18: 145–174}-

Шаблон:Литература крај

Шаблон:Подножје