Унутрашњи производ

Извор: testwiki
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Унутрашњи производ простора је поопштење скаларног производа вектора, чији резултат је скалар.

Дефиниција
Нека је V векторски простор. Унутрашњи производ над пољем реалних бројева (ℝ) је пресликавање
(.,.):V×V→ℝ
са следећим особинама
∀u,v,w∈V, ∀α,β,∈ℝ
  1. (позитивност)  ⟨v,v⟩≥0,
  2. (нулта дужина) ⟨v,v⟩=0 ⟺ v=0,
  3. (линеарност) ⟨αu+βv,w⟩=α⟨u,w⟩+β⟨v,w⟩,
  4. (симетрија) ⟨u,v⟩=⟨v,u⟩.

За унутрашњи производ истог векторског простора над пољем комплексних бројева (ℂ) особина симетрије (четврта) је особина конјуговане симетрије

4. (конјугована симетрија) ⟨u,v⟩=⟨v,u⟩‾∈ℂ.

Норма

Норма (интензитет, дужина) вектора дефинише се са

‖v‖=⟨v,v⟩.
Став 1.
Норма задовољава следеће особине>
  1. ‖v‖≥0,‖v‖=0⟺v=0,
  2. ‖αv‖=|α|⋅‖v‖.

Доказ: Имамо да је

‖αv‖=(αv,αv)
=α2(v,v)
=|α|⋅(v,v)
=|α|⋅‖v‖.♦
Став 2.
(∀u,v∈V)|⟨u,v⟩|≤‖u‖⋅‖v‖.

Доказ: Можемо претпоставити да су оба вектора различита од нуле, јер је у супротном неједнакост очигледна. Даље, користимо дефиниционе особине

0≤(v−⟨v,u⟩‖u‖2u,v−⟨v,u⟩‖u‖2u) - позитивност
=⟨v,v⟩−⟨v,u⟩‖u‖2⟨u,v⟩−⟨v,u⟩‖u‖2⟨v,u⟩+⟨v,u⟩2‖u‖4⟨u,u⟩ - линеарност
=‖v‖2−2⟨u,v⟩2‖u‖2+⟨v,u⟩2‖u‖2 - симетрија
=‖v‖2−⟨u,v⟩2‖u‖2.

Отуда

⟨u,v⟩2‖u‖2≤‖v‖2,

или

|⟨u,v⟩|≤‖u‖⋅‖v‖,

што је и требало доказати.♦

Приметимо да је

(v−⟨v,u⟩‖u‖2u,v−⟨v,u⟩‖u‖2u)=0

ако и само ако је

v−⟨v,u⟩‖u‖2u=0,

тј. ако је

v=⟨u,v⟩‖u‖2u.

Према томе, u и v морају бити на истој правој која садржи исходиште.

Последица 3.

У ставу 2. стоји једнакост, тј.

|⟨u,v⟩|=‖u‖⋅‖v‖

ако и само ако су u и v на истој правој која пролази исходиштем.

Следећи став је поопштење Питагорине теореме.

Став 4.
За произвољне векторе u и v датог векторског простора важи
‖u+v‖≤‖u‖+‖v‖.
Биће
‖u+v‖=‖u‖+‖v‖,
ако и само ако је
⟨u,v⟩=0.

Доказ:

‖u+v‖2=⟨u+v,u+v⟩
=⟨u,u⟩+2⟨u,v⟩+⟨v,v⟩
≤‖u‖2+2‖u‖⋅‖v‖+‖v‖2
=(‖u‖+‖v‖)2.

Према томе, доказано је

‖u+v‖≤‖u‖+‖v‖.

У истом доказу, ако је <u, v> = 0, онда је

‖u+v‖=‖u‖+‖v‖.

Обратно, ако имамо наведену једнакост, из истог дјела доказа видимо да је унутрашњи производ нула.♦

На примјер, дати су вектори

u=(1,2−3), v=(0,6,4).

Показаћемо да за њих важи једнакост става 4. Наиме

⟨u,v⟩=12−12 - нормалност
‖u‖2=1+4+9=14, ‖v‖2=36+16=52.

Са друге стране, из u + v = (1, 8, 1) следи

‖u+v‖2=1+64+1=66.

Према томе, тачно је

‖u+v‖=‖u‖+‖v‖.

Примери

Скаларни производ

Скаларни производ вектора u и v из ℝn је скалар (реалан) број

⟨(u1,u2,...,un),(v1,v2,...,vn)⟩=u1v1+u2v2+…+unvn∈ℝ.

Норма, дужина вектора v је ненегативан број

‖v‖=v12+v22+…+vn2.

На пример, u = (1, -2, 3) и v = (2, 1, -1). Тада је простор 3-димензионалан (n = 3), па имамо

⟨u,v⟩=u→⋅v→=1⋅2−2⋅1−3⋅1=−3,
‖u‖=u⋅u=1+4+9=14, ‖v‖=4+1+1=6.

Нормалност се може дефинисати за општи случај димензије n = 2, 3, ..., због неједнакости

|u1v1+u2v2+…+unvn|≤u12+u22+…+un2⋅v12+v22+…+vn2,

тј.

|⟨u,v⟩|≤‖u‖⋅‖v‖.

Наиме, за векторе не нулте дужине, имамо

−1≤⟨u,v⟩‖u‖⋅‖v‖≤1,

па можемо дефинисати косинус угла између њих

cos⁡∠(u,v)=⟨u,v⟩‖u‖⋅‖v‖.

Кажемо да су два вектора нормална када је овај косинус нула, прецизније

u⊥v⟺⟨u,v⟩=0.

Нормалност је веома практична.

На пример, треба наћи тачку P на правој y = 2x + 1 која је најближа тачки Т(4, 2) ван те праве.

Датотека:RastojanjePT.gif

Прво дефинишемо векторе u = (t, 2t + 1) чији врхови су тачке на датој правој, рецимо u1 = (0, 1) и u2 = (1, 3). Вектор u0 = u2 - u1 = (1, 2) паралелан је датој правој. Затим дефинишемо вектор v = (4, 2) чији врх је дата тачка Т. Ако је параметар t такав да је u најближа тачка тачки Т, дакле да је то тражена тачка P, онда је вектор PT = v - u = (4 - t, 1 - 2t) нормалан на дату праву. Према томе, рјешење задатка је рјешење једначине

⟨u0,v−u⟩=0.

Даље лако налазимо, редом

⟨(1,2),(4−t,1−2t)⟩=0,
4−t+2−4t=0,
t=65 ⇒ P=(65,175).

Нашли смо тачку P на правој y = 2x + 1 која је најближа тачки Т(4, 2) ван те праве.

У истом примеру, друго питање је: колика је удаљеност од дате праве до дате тачке?

Одговор је: то је дужина вектора PT = v - u, гдје сада за врх вектора u треба узети тачку P, тј.

‖v−u‖=‖(4,2),(65,175)‖
=‖(145,−75)‖
=(145)2+(75)2
=755.

Интеграл

Нека су дати затворени интервал I = [a, b], при чему је a < b, и векторски простор V који чини скуп интеграбилних функција на том интервалу.

Став
⟨f,g⟩=∫abf(t)g(t)dt

је унутрашњи производ на простору V.

Доказ: Нека су α и β реални бројеви, а f, g и h вектори из V. Тада:

1. ⟨f,f⟩=∫abf(t)2dt≥0,

јер

f(t)2≥0 ⇒ ∫abf(t)2dt≥0.

2. ⟨f,f⟩=0 ⇒ (∀t)f(t)2=0,

тј. функција f(t) једнака је нули у свакој тачки датог интервала.

3. ⟨αf+βg,h⟩=∫ab(αf+βg)(t)h(t)dt

=α∫abf(t)h(t)dt+β∫abg(t)h(t)dt
=α⟨f,h⟩+β⟨g,h⟩.

4. f(t)g(t)=f(t)f(t) ⇒ ⟨f,g⟩=⟨g,f⟩.♦.

Норма овог простора је

‖f‖=∫abf(t)2dt.
Примјер 1.

Нека је a = 0 и b = 1, и нека су дати полиноми

f(t)=t2, g(t)=1+2t−3t2.

Тада имамо

⟨f,g⟩=∫01t2(1+2t−3t2)dt
=∫01(t2+2t3−3t4)dt
=t33+2⋅t44−3⋅t55|01
=13+24−35
=730.

За њихове норме имамо

‖f‖=∫01t4dt=15≈0,45.
‖g‖=∫01(1+2t−3t2)2dt
=∫01(1+4t2+9t4+4t−6t2−12t3)dt
=1+43+95+42−63−124
=1715=25515≈1,06.
Примјер 2.

На истом интервалу I = [0, 1] дате су тригонометријске функције

f(t)=sin⁡2πt, g(t)=cos⁡2πt.

Тада је

⟨f,g⟩=∫01sin⁡2πtcos⁡2πtdt
=14π(sin⁡2πt)2|01=0.

Према томе, ове фукције су нормалне на датом интервалу.♦

Примјер 3.

На интервалу [0, 1] дат је полином f(t) = t. Наћи полином облика g(t) = kt + n нормалан на дати.

Рјешење: Тражимо бројеве k и n такве да је

0=⟨f,g⟩
=∫01t(kt+n)dt
=kt33+nt22|01=k3+n2.

Према томе, 2k + 3n = 0. Па можемо узети, рецимо g(t) = 3t - 2.♦

Спољашње везе

Шаблон:Подножје