Distribucija (farmakologija)

Distribucija u farmakologiji je grana farmalokinetike koja opisuje reverzibilni transfer leka sa jedne lokacije na drugu unutar tela.

Nakon što lek uđe u sistemsku cirkulaciju putem apsorpcije ili direktne administracije, on mora da bude distribuiran u interstinalne i intracelularne fluide. Svaki organ ili tkivo može da primi različite doze leka i lek može da se zadrži u različitim organima ili tkivima tokom različitih vremenskih perioda. Distribucija leka između tkiva je zavisna od vaskularne permeabilnosti, regionalnog krvnog protoka, srčanog izlaza i brzine prolaza kroz tkiva i sposobnosti leka da se veže za tkivo i proteine plazme i njegove rastvorljivosti u lipidima. pH particija takođe ima značajnu ulogu. Lek se lako distribuira u visoko propustnim organima kao što su jetra, srce i bubrezi. Za razliku od toga do distribucije dolazi u maloj meri kroz manje propustna tkiva kao što su mišići, masnoća i periferni organi. Lek može da prelazi iz plazme u tkivo dok se ne uspostavi ravnoteža (za nevezani lek prisutan u plazmi).

Koncept kompartmentalizacije organizam se mora uzeti u obzir pri razmatranju distribucije leka. Taj koncept se koristi u farmakokinetičkom modelovanju.

Faktori koji utiču na distribuciju

Postoji mnoštvo faktora koji utiču na distribuciju leka kroz organizam. Najvažniji faktori su: fizička zapremina organizma, brzina uklanjanja i stepen u kojem se lek vezuje za proteine plazme i / ili tkiva.

Fizička zapremina organizma

Ovaj koncept je povezan sa multikompartmentalizacijom. Svaki lek u organizmju deluje kao rastvorak, a tkiva organizma kao rastvarači. Različite specificifičnost različitih tkiva imaju za posledicu različite koncentracije leka. Stoga, hemijske karakteristike leka određuju njegovu distribuciju u organizmu. Na primer, liporastvorni lek ima tendenciju akumulacije u telesnoj masnoći, a u vodi rastvorni lekovi se akumuliraju u ekstracelularnim fluidima. Zapremina distribucije (-{V_D}-) leka je svojstvo koje kvantifikuje stepen njegove distribucije. Ona se može definisati kao teoretska zapremina koju bi lek zauzeo (kad bi bio ravnomerno distribuiran), pri koncentraciji koju ima u krvnoj plazmi. Ona se može odrediti sledećom formulom:

$Vd=\frac{Ab}{Cp}$

gde je: $Ab$ totalna količina leka u telu i $Cp$ koncentracija leka u plazmi.

Pošto je vrednost $Ab$ ekvivalentna sa dozom leka, ova formula pokazuje da postoji inverzna proporcionalnost između $Vd$ i $Cp$. Što je $Cp$ veća, to je $Vd$ manja, i vice versa. Iz toga sledi da faktori koji povišavaju $Cp$, snižavaju $Vd$, što ukazuje na značaj poznavanja koncentracije leka u plazmi, kao i faktora koji je menjaju.

Ako se ova formula primeni na koncepte vezane za bioraspoloživost, može se izračunati količina leka koja se treba dozirati da bi se dobila neophodna koncentracija u organizmu:

$Dc=\frac{Vd.Cp}{Da.B}$

Ovaj koncept ima klinički značaj, jer je često neophodno da se dostigne određena koncentracija leka, koja je optimalna da bi se ostvario željeni efekat u organizmu.

Brzina uklanjanja

Brzina uklanjanja leka je određena udelom leka koji je uklonjen iz cirkulacije u pojedinačnim organima, nakon što je lek dospeo do njih. Ovaj koncept se nadovezuje na ranije ideje i zavistan je od brojnih faktora:

• Karakteristika leka, uključujući njegove -{pKa}- vrednosti.
• Redistribucija širom tkiva organizma. Neki lekovi se brzo dostavljaju u pojedinim tkivima, dok ne dostigne ekvilibrijum sa koncentracijom u plazmi. Druga tkiva sa manjom brzinom distribucije će nastaviti da apsorbuju lek iz plazme tokom dužeg perioda. To znači da će koncentracija leka biti veća u prvom tkivu od koncentracije u plazmi i da će se lek vraćati u plazmu. Taj fenomen će nastaviti da uzima maha dok lek ne dostigne ekvilibrijum u celom organizmu. Najsenzitivnije tkivo će imati dve različite koncentracije leka: inicijalnu višu koncentraciju i kasniju nižu koncentraciju usled tkivne redistribucije.
• Koncentracione razlike između tkiva.
• Površina razmene.
• Prisustvo prirodnih barijera. One su prepreke difuziji leka, slično onima koje se sreću pri apsorpciji. Najvažnije su:
  • Kapilarna permeabilnost, koja varira između tkiva.
  • Krvno-moždana barijera. Ona je locarana između krvne plazme u moždanim krvnim sudovima i moždanog ekstracelularnog prostora. Prisustvo ove barijere otežava leku pristup mozgu.
  • Placentalna barijera: ona sprečava potencijalno toksične lekove prisutne u visokim koncentracijama da dosegnu do fetusa.

Vidi još

• Farmacija
• Generički lek
• Farmakokinetika
• Farmakodinamika
• ADME

Spoljašnje veze

• -{Distribution of Drugs}-