Непрекидна Фуријеова трансформација

Извор: testwiki
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Непрекидна фуријеова трансформација је линеарна математичка операција пресликавања функције у функцију, која нам омогућава да разделимо непрекидне, непериодичне функције (на пример сигнале) у непрекидан спектар. Ова трансформација се често назива скраћено Фуријеова трансформација.

Дефинисана је за неку функцију f(t) на следећи начин:

ℱ{f(t)}=F(ω)=12π∫−∞∞f(t)e−iωtdt,

а трансформација у обрнутом смеру је инверзна Фуријеова трансформација (Фуријеова синтеза) и гласи

ℱ−1{F(ω)}=f(t)=12π∫−∞∞F(ω)eiωtdω.

Примена ове трансформације је кључна у многим областима технике где се проучава простирање осцилација или зрачења које су функција промене амплитуде неке величине (веома често електричног сигнала) у зависности од времена. Тада Фуријеова трансформација представља амплитуде које су функција фреквенција, значи, свакој фреквенцији (ω=2π⋅ν) додељује се амплитуда из реалног домена.

Фуријеова трансформација и диференцијалне једначине

Путем Фуријеове трансформације ми прво претварамо линеарне диференцијалне једначине у „обичне“ линеарне једначине, у том простору их решавамо и на крају решења трансформишемо назад у простор одакле смо и кренули.

Посматрамо периодичне функције. Оне су у ствари елементи једног векторског простора. Унутрашњи производ две функције је тада овако дефинисан: f(t)⋅g(t)=∫0Tf(t)g(t)‾dt

Као што су то у уобичајеном тродимензионалном простору ℝ3 [1,0,0],[0,1,0] и [0,0,1], и у овом простору са функцијама имамо неке базе. Док у ℝ3 имамо само три димензије и три базна вектора који у потпуности дефинишу простор, у простору са функцијама је то бесконачан број, тј. број димензија (и тиме базних вектора) је бесконачан.

Назовимо тај простор B, а његове базе bi. Онда сваку функцију можемо да раставимо:

f(t)=∑i=−∞∞λibi

λi су коефицијенти који дефинишу дату функцију, што значи да трансформацију можемо да обрнемо и вратимо је у првобитни простор (илити облик). Цео процес, трансформацију, треба замислити као капију два паралелна простора. Када прођемо кроз капију, налазимо се у простору где ствари из првобитног простора изгледају другачије (а некад имају и другачије особине), али ипак представљају једне те исте ствари. То управо овде радимо. Нашу функцију шаљемо кроз капију, у другом простору је обрађујемо јер нам је тако згодније, а онда је тако обрађену шаљемо кроз неку другу капију да нам се врати у облику у којем можемо даље да је користимо у „свакодневном животу“.

Вратимо се Фуријеовој трансформацији. Претходно смо је означили као ℱ{f(t)}=F(ω) што ће у поласку бити наша прва капија.

Погледајмо шта се дешава са изводом:

ℱ−1{F(ω)}=f(t)=12π∫−∞∞F(ω)eiωtdω
f′(t)=∂f(t)∂t=∂f(t)⋅(12π∫−∞∞F(ω)eiωtdω)∂t=12π∫−∞∞∂(F(ω)eiωt)∂tdω
=12π∫−∞∞F(ω)∂(eiωt)∂tdω=12π∫−∞∞F(ω)iωeiωtdω

Станимо на овом колосеку и кренимо из једног другог смера:

ℱ{f(t)}=F(ω),F1(ω)=F(ω)iω

Онда је инверзна функција:

ℱ−1{F1(ω)}=ℱ−1{F(ω)iω}=12π∫−∞∞F(ω)iωeiωtdω=f′(t)

На крају закључимо:

ℱ{ℱ−1{F(ω)iω}}=F(ω)iω
ℱ{f′(t)}=iωℱ{f(t)}

Хајде да погледамо како још Фуријеова трансформација реагује на збир две функције:

ℱ{f(t)+g(t)}=12π∫−∞∞(f(t)+g(t))e−iωtdt
=12π∫−∞∞f(t)e−iωt+g(t)e−iωtdt=12π(∫−∞∞f(t)e−iωtdt+∫−∞∞g(t)e−iωtdt)
=12π∫−∞∞f(t)e−iωtdt+12π∫−∞∞g(t)e−iωtdt=ℱ{f(t)}+ℱ{g(t)}

У рукама нам је сав алат неопходан да се посветимо диференцијалним једначинама.

Фуријеова трансформација као алат за решавање једначине топлотног провода

Узмимо да имамо неки прстен обима L и да нас интересује распоред температуре током времена. Добијамо проблем:

∂u∂t(x,t)=α∂2u∂x2(x,t),   −∞<x<∞,t≥0
u(x,0)=f(x),   −∞<x<∞
u(x,t) је распоред температуре у том прстену, α је нека позитивна константа, а f(x) је функција која дефинише распоред температуре на самом почетку (t=0).

u(x,t) трансформишемо помоћу Фуријеове трансформације:

u(x,t)=12π∫−∞∞û(k,t)eikxdk,    û(k,t)=∫−∞∞u(x,t)e−ikxdx

Правимо парцијални извод функције u(x,t) мењајући места и изводећи унутар интеграла:

∂u∂t(x,t)=∂u∂t(12π∫−∞∞û(k,t)eikxdk)=12π∫−∞∞∂u∂t(û(k,t))eikxdk
∂2u∂x2(x,t)=∂2u∂x2(12π∫−∞∞û(k,t)eikxdk)=12π∫−∞∞∂2u∂x2(û(k,t))eikxdk=
=12π∫−∞∞(ik)2û(k,t)eikxdk=12π∫−∞∞(ik)2û(k,t)eikxdk=12π∫−∞∞−k2û(k,t)eikxdk

Трансформишимо и другу једначину (наш полазни услов):

ℱ{u(x,0)}=ℱ{f(x)}⇒û(k,0)=f̂(k)

Сада наша диференцијална једначина постаје:

∂∂tû(k,t)=−αk2û(k,t)
û(k,0)=f̂(k)

То је сада постала уобичајена диференцијална једначина, коју можемо да решимо на стандардан начин:

û(k,t)=f̂(k)e−αk2t

Одатле можемо да дођемо до нашег решења за u(x,t) путем инверзне Фуријеове трансформације, а f̂(k) добијамо тако што трансформишемо f(x):

u(x,t)=12π∫−∞∞f̂(k)e−αk2t+ikxdk
f̂(k)=∫−∞∞f(x)e−ikxdx

Да би израз мало појаснили и разговетније написали, уводимо корен топлотног провода:

Kt(x−x′)=14παte−(x−x′)24αt

x′ не би требало да нас збуњује. Није реч о изводу или нечему сличном, већ је x′ просто једна друга променљива која такође означава положај. Када убацимо корен топлотног провода у нашу u(x,t):

u(x,t)=∫−∞∞Kt(x−x′)f(x′)dx′

У прстену обима L важи тада:

u(x,t)=∫0LKt(x−x′)f(x′)dx′

Конкретан пример

Имамо два дужа штапа. Један има температуру T1=T, а други T2=−T. За време t<0 су раздвојени и задржавају константно своју температуру, а у тренутку t=0 их спајамо. Интересује нас како ће се температура распоредити. Нулту тачку постављамо у тачку где се та два штапа спајају.

Из датог изводимо полазну функцију f(x):

f(x)={T1=T,   x>0T2=−T,  x≤0

Из поставе проблема знамо да мора да важи:

∂u∂t(x,t)=α∂2u∂x2(x,t),   −∞<x<∞,t≥0
u(x,0)=f(x),   −∞<x<∞

Наш циљ је да израчунамо u(x,t):

u(x,t)=∫−∞∞Kt(x−x′)f(x′)dx′=∫−∞0Kt(x−x′)(−T)dx′+∫0∞Kt(x−x′)(−T)dx′=
=T4παt(−∫−∞0e−(x−x′)24αtdx′+∫0∞e−(x−x′)24αtdx′)=
=T2π(−∫x2αt∞e−y22dy+∫−x2αt∞e−y22dy)=
=T2π∫−x2αtx2αte−y22dy

При интегрисању смо се послужили супституцијом y=(x−x′)2αt односно y=−(x−x′)2αt=(x′−x)2αt.

У овом конкретном примеру је важило T1=−T2=T, али када желимо да уопштимо формулу, довољно је за полазну тачку узети аритметичку средину двеју температура и мало претумбати крајњу функцију:

u(x,t)=T1+T22+T1+T22⋅12π∫−x2αtx2αte−y22dy

Види још

Шаблон:Подножје