Мере штедње

У економској политици, мере штедње (енгл. austerity) представљају скуп политичко-економских политика које имају за циљ смањење буџетских дефицита владе кроз смањење потрошње, повећање пореза или комбинацијом оба. Постоје три основна типа мера штедње: већи порези за финансирање потрошње, повећање пореза уз смањење потрошње, и мањи порези и мања државна потрошња. Мере штедње често користе владе којима је тешко да се задуже или испуне своје постојеће обавезе за отплату зајмова. Ове мере су намењене смањењу буџетског дефицита приближавањем државних прихода расходима. Заговорници ових мера наводе да то смањује количину потребног задуживања и такође може показати фискалну дисциплину владе повериоцима и агенцијама за кредитни рејтинг, те као резултат учинити задуживање лакшим и јефтинијим.

У већини макроекономских модела, политике штедње које смањују државну потрошњу доводе до повећане незапослености у кратком року. Ова смањења запослености обично се дешавају директно у јавном сектору и индиректно у приватном сектору. Тамо где се политике штедње спроводе коришћењем повећања пореза, оне могу смањити потрошњу смањењем расположивог дохотка домаћинстава. Смањена државна потрошња може смањити раст бруто домаћег производа (БДП) у кратком року јер је сама државна потрошња компонента БДП-а. Дугорочно, смањена државна потрошња може смањити раст БДП-а ако, на пример, резови у потрошњи на образовање оставе радну снагу неке земље мање способном за обављање висококвалификованих послова или ако резови у инфраструктурним инвестицијама намећу веће трошкове пословању него што су уштедели кроз ниже порезе. У оба случаја, ако смањена државна потрошња доведе до смањеног раста БДП-а, мере штедње могу довести до већег односа дуга и БДП-а него алтернатива у којој влада има већи буџетски дефицит. У периоду након Велике рецесије, мере штедње у многим европским земљама биле су праћене растућом незапосленошћу и споријим растом БДП-а. Резултат је био повећан однос дуга и БДП-а упркос смањењу буџетских дефицита.

Теоретски у неким случајевима, посебно када је јаз аутпута низак, мере штедње могу имати супротан ефекат и стимулисати економски раст. На пример, када економија ради на нивоу или близу свог капацитета, већа краткорочна дефицитарна потрошња (стимулус) може изазвати раст каматних стопа, што резултира смањењем приватних инвестиција, што заузврат смањује економски раст. Тамо где постоји вишак капацитета, стимулус може резултирати повећањем запослености и аутпута. Алберто Алесина, Карло Фаверо и Франческо Ђаваци тврде да мере штедње могу бити експанзивне у ситуацијама када је смањење државне потрошње надокнађено већим повећањем агрегатне тражње (приватна потрошња, приватне инвестиције и извоз).

Историја

Порекло модерних мера штедње углавном је недокументовано међу академицима. Током америчке окупације Хаитија која је почела 1915. године, Сједињене Америчке Државе су користиле политике штедње где су америчке корпорације добиле ниску пореску стопу док су Хаићанима порези повећани, са системом принудног рада који је створио „корпоративни рај” на окупираном Хаитију. Још један историјски пример савремених мера штедње је Фашистичка Италија током либералног периода економије од 1922. до 1925. године. Влада фашиста користила је политике штедње како би спречила демократизацију Италије након Првог светског рата, уз Луиђија Еинаудија, Мафеа Панталеонија, Умберта Ричија и Алберта де Стефанија који су предводили овај покрет. Мере штедње које је користила Вајмарска република у Немачкој биле су непопуларне и допринеле су повећаној подршци Нацистичкој партији 1930-их година.

Оправдања

Мере штедње се обично спроводе ако постоји претња да влада не може испоштовати своје дужничке обавезе. Ово се може десити када се влада задужила у валутама које нема право да издаје, на пример јужноамеричка земља која се задужује у америчким доларима. Такође се може десити ако земља користи валуту независне централне банке која је законски ограничена у куповини државног дуга, на пример у еврозони.

У таквој ситуацији, банке и инвеститори могу изгубити поверење у способност или спремност владе да плати, и могу одбити да рефинансирају постојеће дугове, или захтевати екстремно високе каматне стопе. Међународне финансијске институције попут Међународног монетарног фонда (ММФ) могу захтевати мере штедње као део програма структурног прилагођавања када делују као зајмодавац у крајњој нужди.

Политике штедње такође могу бити привлачне богатијој класи поверилаца, који преферирају ниску инфлацију и већу вероватноћу поврата улагања у државне хартије од вредности од стране мање расипних влада. У новије време, мере штедње су спровођене након што су владе постале високо задужене преузимањем приватних дугова након банкарских криза. (Ово се догодило након што је Ирска преузела дугове свог приватног банкарског сектора током европске дужничке кризе. Ово спасавање приватног сектора резултирало је позивима да се смањи расипништво јавног сектора.)

Према речима Марка Блајта, концепт мера штедње настао је у 20. веку, када су велике државе стекле значајне буџете. Међутим, Блајт тврди да су се теорије и сензибилитети о улози државе и капиталистичких тржишта који наглашавају мере штедње појавили од 17. века надаље. Мере штедње су утемељене на погледу либералне економије на државу и државни дуг као на нешто дубоко проблематично. Блајт прати дискурс о мерама штедње све до теорије приватне својине Џона Лока и изведене теорије државе, идеја Дејвида Хјума о новцу и врлинама трговаца, и теорија Адама Смита о економском расту и порезима. На основу класичних либералних идеја, мере штедње су се појавиле као доктрина неолиберализма у 20. веку.

Економиста Дејвид М. Коц сугерише да је имплементација мера штедње након финансијске кризе из 2008. била покушај да се очува неолиберални капиталистички модел.

Теоретска разматрања

Црвено: корпоративни профит након опорезивања и прилагођавања вредности залиха. Плаво: нерезиденцијалне фиксне инвестиције, обоје као удео у БДП-у САД, 1989–2012.

Током 1930-их, у време Велике депресије, аргументи против мера штедње добили су већи значај. Џон Мејнард Кејнз постао је познат као економиста против мера штедње, тврдећи да је „процват, а не пад, право време за мере штедње у Трезору”.

Савремени кејнзијански економисти тврде да су буџетски дефицити прикладни када је економија у рецесији, како би се смањила незапосленост и помогао подстицај раста БДП-а. Према Полу Кругману, пошто држава није као домаћинство, смањења државне потрошње током економских падова погоршавају кризу.

У целој економији, нечија потрошња је нечији приход. Другим речима, ако сви покушавају да смање своју потрошњу, економија може бити заробљена у оном што економисти називају парадокс штедње, погоршавајући рецесију како БДП пада. У прошлости се ово компензовало подстицањем конзумеризма да се ослања на дуг, али након кризе 2008. године, ово је изгледало као све мање одржива опција за одрживу економију.

Кругман тврди да, ако приватни сектор није у стању или не жели да троши на нивоу који довољно повећава БДП и запосленост, онда би влада требало да троши више како би надокнадила пад приватне потрошње. Предлаже се да је кејнзијанска теорија одговорна за послератне године процвата, пре 1970-их, и када су инвестиције јавног сектора биле на највишем нивоу широм Европе, делимично подстакнуте Маршаловим планом.

Важна компонента економског аутпута су пословне инвестиције, али нема разлога да се очекује да ће се оне стабилизовати на пуној искоришћености ресурса економије. Високи пословни профити не доводе нужно до повећаног економског раста. (Када предузећа и банке немају подстицај да троше акумулирани капитал, као што су порези на репатријацију готовине од профита у прекоморским пореским рајевима и камате на вишак резерви исплаћене банкама, повећани профити могу довести до пада раста.)

Економисти Кенет Рогоф и Кармен Рајнхарт написали су у априлу 2013: „Мере штедње ретко делују без структурних реформи – на пример, промена у порезима, регулативама и политикама тржишта рада – и ако су лоше дизајниране, могу несразмерно погодити сиромашне и средњу класу. Наш доследан савет је био да се избегава пребрзо повлачење фискалног стимулуса, што је став идентичан већини мејнстрим економиста”.

Да би помогли у побољшању америчке економије, они (Рогоф и Рајнхарт) заговарали су смањење главнице хипотеке за 'куће под водом' – оне чији негативни капитал (где је вредност имовине мања од главнице хипотеке) може довести до стагнације тржишта некретнина без реалне прилике да се смање приватни дугови.

Ефекти мултипликатора

У октобру 2012. године, ММФ је објавио да су његове прогнозе за земље које су спровеле програме штедње биле доследно преоптимистичне, сугеришући да су повећања пореза и смањења потрошње нанела више штете него што се очекивало и да су земље које су примениле фискални стимулус, попут Немачке и Аустрије, прошле боље него што се очекивало.

ММФ је известио да је то због фискалних мултипликатора који су били знатно већи од очекиваних: на пример, ММФ је проценио да су се фискални мултипликатори засновани на подацима из 28 земаља кретали између 0,9 и 1,7. Другим речима, фискална консолидација (тј. мере штедње) од 1% БДП-а смањила би БДП између 0,9% и 1,7%, наносећи тако далеко више економске штете од претходно процењених 0,5 у прогнозама ММФ-а.

У многим земљама се мало зна о величини мултипликатора, пошто доступност података ограничава обим емпиријског истраживања.

За ове земље, Николета Батини, Лик Еро и Анке Вебер предлажу једноставан метод – назван „приступ корпе” – како би се дошло до разумних процена мултипликатора. Овај приступ групише земље у групе (или „корпе”) са сличним вредностима мултипликатора, на основу њихових карактеристика, и узимајући у обзир ефекат (неких) привремених фактора попут стања пословног циклуса.

Различити избори пореза и потрошње једнаке величине имају различите економске ефекте:

На пример, америчка Конгресна канцеларија за буџет проценила је да порез на платни списак (који се наплаћује свим запосленима) има већи мултипликатор (утицај на БДП) него порез на доходак (који се првенствено наплаћује богатијим радницима). Другим речима, повећање пореза на платни списак за 1 долар као део стратегије штедње успорило би економију више него што би то учинило повећање пореза на доходак за 1 долар, што би резултирало мањим нето смањењем дефицита.

Теоретски, то би стимулисало економију и смањило дефицит уколико би се порез на платни списак смањио, а порез на доходак повећао у једнаким износима.

Ефекти истискивања и привлачења

Шаблон:Детаљније Термин „истискивање” односи се на меру у којој повећање буџетског дефицита компензује потрошњу у приватном сектору. Економисткиња Лора Тајсон написала је у јуну 2012. године: „Само по себи повећање дефицита, било у облику повећања државне потрошње или смањења пореза, изазива повећање потражње”. Како то утиче на аутпут, запосленост и раст зависи од тога шта се дешава са каматним стопама:

Када економија ради близу свог капацитета, државно задуживање ради финансирања повећања дефицита изазива раст каматних стопа, а више каматне стопе смањују или „истискују” приватне инвестиције, смањујући раст. Ова теорија објашњава зашто велики и континуирани државни дефицити узимају данак расту: они смањују формирање капитала. Али овај аргумент почива на томе како државни дефицити утичу на каматне стопе, а однос између државних дефицита и каматних стопа варира.

Када постоји значајан вишак капацитета, повећање државног задуживања за финансирање повећања дефицита не доводи до виших каматних стопа и не истискује приватне инвестиције. Уместо тога, већа потражња која је резултат повећања дефицита директно подстиче запосленост и аутпут. Резултирајуће повећање прихода и економске активности заузврат подстиче или „привлачи” додатну приватну потрошњу.

Неки тврде да је модел „привлачења” (енгл. crowding in) одговарајуће решење за тренутне економске услове.

Биланс државног буџета као секторска компонента

Секторски биланси у економији САД 1990–2012. По дефиницији, збир три биланса мора бити нула. Од 2009. године, суфицит капитала САД и суфицит приватног сектора су покретали дефицит државног буџета.

Према економисти Мартину Вулфу, САД и многе земље еврозоне искусиле су брз раст буџетских дефицита након кризе 2008. године као резултат значајног смањења приватног сектора и континуираних суфицита на капиталном рачуну.

Избори политика имали су мало везе са овим повећањима дефицита. Ово мере штедње чини контрапродуктивним. Вулф је објаснио да је државни фискални биланс један од три главна финансијска секторска биланса у економији неке земље, заједно са страним финансијским сектором (капитални рачун) и приватним финансијским сектором.

По дефиницији, збир суфицита или дефицита у ова три сектора мора бити нула. У САД и многим земљама еврозоне осим Немачке, постоји страни финансијски суфицит јер се капитал увози (нето) да би се финансирао трговински дефицит. Надаље, постоји финансијски суфицит приватног сектора јер штедња домаћинстава премашује пословне инвестиције.

По дефиницији, дефицит државног буџета мора постојати како би сва три у збиру износила нулу: на пример, буџетски дефицит америчке владе 2011. године био је приближно 10% БДП-а (од чега је 8,6% БДП-а било федерално), компензујући страни финансијски суфицит од 4% БДП-а и суфицит приватног сектора од 6% БДП-а.

Вулф је у јулу 2012. године објаснио да је изненадна промена приватног сектора из дефицита у суфицит приморала биланс америчке владе у дефицит: „Финансијски биланс приватног сектора померио се ка суфициту за готово невероватан кумулативни укупан износ од 11,2 одсто бруто домаћег производа између трећег квартала 2007. и другог квартала 2009. године, што је било када је финансијски дефицит владе САД (федералне и државне) достигао свој врхунац. ... Никакве промене фискалне политике не објашњавају колапс у масивни фискални дефицит између 2007. и 2009. године, јер их није било ни од каквог значаја. Колапс се објашњава масивним преласком приватног сектора из финансијског дефицита у суфицит или, другим речима, од процвата до краха”.

Вулф је такође написао да се неколико европских економија суочава са истим сценаријом и да би недостатак дефицитарне потрошње вероватно резултирао депресијом. Тврдио је да депресију приватног сектора (представљену суфицитима приватног и страног сектора) „ограничава” дефицитарна потрошња владе.

Економиста Пол Кругман је такође у децембру 2011. године објаснио узроке знатног померања са дефицита приватног сектора на суфицит у САД: „Овај огроман прелазак у суфицит одражава крај стамбеног балона, нагли пораст штедње домаћинстава и пад пословних инвестиција због недостатка купаца”.

Један од разлога зашто мере штедње могу бити контрапродуктивне током економског пада јесте због значајног финансијског суфицита приватног сектора, у којем потрошачку штедњу предузећа не инвестирају у потпуности. У здравој економији, уштеђевину приватног сектора коју су потрошачи ставили у банкарски систем компаније позајмљују и инвестирају. Међутим, ако су потрошачи повећали своју штедњу, али компаније не инвестирају тај новац, ствара се суфицит.

Пословне инвестиције су једна од главних компоненти БДП-а. На пример, финансијски дефицит америчког приватног сектора од 2004. до 2008. прешао је у велики суфицит штедње над инвестицијама који је премашио 1 билион долара до почетка 2009. године, и остао изнад 800 милијарди долара до септембра 2012. Део овог смањења инвестиција био је повезан са тржиштем некретнина, главном компонентом инвестиција. Овај суфицит објашњава како чак ни значајна дефицитарна потрошња владе не би повећала каматне стопе (јер предузећа и даље имају приступ обилној штедњи ако одлуче да је позајме и инвестирају, тако да каматне стопе не расту) и како акција Федералних резерви за повећање понуде новца не резултира инфлацијом (јер је економија преплављена уштеђевином која нема где да оде).

Економиста Ричард Ку описао је сличне ефекте за неколико економија развијеног света у децембру 2011. године: „Данас приватни сектори у САД, УК, Шпанији и Ирској (али не и Грчкој) пролазе кроз масивно раздуживање [отплаћивање дуга уместо трошења] упркос рекордно ниским каматним стопама. Ово значи да су све ове земље у озбиљним рецесијама биланса стања. Приватни сектори у Јапану и Немачкој такође се не задужују. Када зајмопримци нестају, а банке оклевају да позајмљују, није ни чудо што, након скоро три године рекордно ниских каматних стопа и масовних инјекција ликвидности, индустријским економијама и даље иде тако лоше. Подаци о токовима средстава за САД показују масовно померање са задуживања ка штедњи од стране приватног сектора од пуцања стамбеног балона 2007. године. Ово померање за приватни сектор у целини представља преко 9 одсто БДП-а САД у време нултих каматних стопа. Штавише, ово повећање штедње приватног сектора премашује повећање државних задуживања (5,8 одсто БДП-а), што сугерише да влада не чини довољно да надокнади раздуживање приватног сектора”.

Уоквиравање дебате о мерама штедње

Академици који се не слажу тврдили су да начин на који је уоквирена дебата о мерама штедње има снажан утицај на поглед јавности на мере штедње и на то како јавност уопште разуме макроекономију. Рен-Луис (Wren-Lewis) је, на пример, сковао термин 'mediamacro' (медијска макроекономија), који се односи на „улогу медија који репродукују посебно корозивне облике економске неписмености — од којих је идеја да су дефицити сами по себи 'лоши' снажан пример”. Ово може ићи толико далеко да се економисти у потпуности игноришу; међутим, често се манифестује као нагон у којем се мањина економиста чије су идеје о штедњи темељно оповргнуте гура у први план како би оправдала јавну политику, као у случају Алберта Алесине (2009), чија су дела која подржавају мере штедње „темељно оповргнута од стране економиста, ММФ-а и Центра за буџетске и политичке приоритете (CBPP)”.Шаблон:Rp Радикални левичарски политички теоретичар Ричард Симор тврдио је да дебата мора бити преобликована као друштвени и класни покрет, и њен утицај треба судити у складу с тим, пошто се државништво посматра као главни циљ.

Социолог Арон Мејџор је истакао како су ОЕЦД и повезане међународне финансијске организације уоквириле дебату како би промовисале мере штедње, на пример, концепт „инфлације изазване растом плата” који игнорише улогу профитерства приватних компанија, и настоји да за инфлацију окриви превисоке плате.

Емпиријска разматрања

Према студији из 2020. године, мере штедње повећавају ризик од банкрота у ситуацијама озбиљног фискалног стреса, али смањују ризик од банкрота у ситуацијама ниског фискалног стреса.

Европа

Однос јавног дуга и БДП-а за одабране европске земље – од 2008. до 2012. Извор података: Eurostat

Однос између фискалног стезања (мера штедње) у земљама еврозоне и њихове стопе раста БДП-а, 2008–2012.

Еврозона

Током европске дужничке кризе, многе земље су започеле програме штедње, смањујући своје буџетске дефиците у односу на БДП од 2010. до 2011. године.

Према публикацији CIA World Factbook, Грчка је смањила свој буџетски дефицит са 10,4% БДП-а у 2010. на 9,6% у 2011. Исланд, Италија, Ирска, Португал, Француска и Шпанија су такође смањиле своје буџетске дефиците од 2010. до 2011. у односу на БДП али политика штедње еврозоне не постиже само смањење буџетских дефицита. Циљ економске консолидације утиче на будући развој европског социјалног модела.

Са изузетком Немачке, свака од ових земаља имала је однос јавног дуга и БДП-а који се повећао од 2010. до 2011. године, као што је приказано на графикону десно. Однос јавног дуга и БДП-а Грчке порастао је са 143% у 2010. на 165% у 2011. години. Ово показује да упркос опадању буџетских дефицита раст БДП-а није био довољан да подржи пад односа дуга и БДП-а за ове земље током овог периода.

Евростат је известио да је укупан однос дуга и БДП-а за EA17 био 70,1% у 2008, 80,0% у 2009, 85,4% у 2010, 87,3% у 2011. и 90,6% у 2012. години. Надаље, реални БДП у EA17 опао је шест узастопних квартала од четвртог квартала 2011. до првог квартала 2013.

Незапосленост је још једна варијабла која се узима у обзир приликом процене мера штедње. Према подацима CIA World Factbook, од 2010. до 2011. године, стопе незапослености у Шпанији, Грчкој, Ирској, Португалу и УК су порасле. Француска и Италија нису имале значајних промена, док је у Немачкој и Исланду стопа незапослености опала. Евростат је известио да је незапосленост у еврозони достигла рекордне нивое у марту 2013. на 12,1%, у односу на 11,6% у септембру 2012. и 10,3% у 2011. Незапосленост је значајно варирала од земље до земље.

Економиста Мартин Вулф анализирао је однос између кумулативног раста БДП-а у периоду 2008–2012. и укупног смањења буџетских дефицита услед политика штедње у неколико европских земаља током априла 2012. (видети графикон десно). Закључио је: „У целини, овде нема доказа да велика фискална стезања и смањења буџетског дефицита доносе бенефите поуздању и расту који би надокнадили директне ефекте тих стезања. Она доносе управо оно што би се очекивало: мала стезања доносе рецесије, а велика стезања доносе депресије”. Промене буџетских биланса (дефицита или суфицита) објасниле су приближно 53% промене БДП-а, према једначини изведеној из података ММФ-а коришћених у његовој анализи.

Слично томе, економиста Пол Кругман анализирао је однос између БДП-а и смањења буџетских дефицита за неколико европских земаља у априлу 2012. и закључио да мере штедње успоравају раст. Написао је: „ово такође имплицира да 1 евро штедње доноси само око 0,4 евра смањеног дефицита, чак и краткорочно. Није ни чудо, онда, што цео подухват штедње спирално води у катастрофу”.

Грчка

Шаблон:Види још Грчка дужничка криза донела је пакет мера штедње, које су предложили ЕУ и ММФ углавном у контексту три узастопна пакета помоћи која је земља претрпела од 2010. до 2018. године; грчка јавност га је дочекала са великим бесом, што је довело до нереда и друштвених немира. Дана 27. јуна 2011, синдикалне организације започеле су 48-часовни штрајк радника уочи гласања у парламенту о пакету мера штедње, први такав штрајк од 1974. године.

Организоване су масовне демонстрације широм Грчке, са циљем да се изврши притисак на чланове парламента да гласају против пакета. Други сет мера штедње одобрен је 29. јуна 2011, при чему је 155 од 300 чланова парламента гласало за. Међутим, један званичник Уједињених нација упозорио је да би други пакет мера штедње у Грчкој могао представљати кршење људских права.

Око 2011. године, ММФ је почео да издаје смернице које сугеришу да мере штедње могу бити штетне када се примене без обзира на основне темеље економије.

Године 2013, објавио је детаљну анализу у којој се закључује да „ако се финансијска тржишта фокусирају на краткорочно понашање односа дуга, или ако се власти земље ангажују у поновљеним рундама стезања у настојању да однос дуга конвергира ка званичном циљу”, политике штедње би могле успорити или преокренути економски раст и спречити пуну запосленост. Кејнзијански економисти и коментатори попут Пола Кругмана сугерисали су да се ово, заправо, и дешава, при чему мере штедње дају лошије резултате пропорционално обиму у којем су наметнуте.

Свеукупно, Грчка је изгубила 25% свог БДП-а током кризе. Иако је државни дуг порастао за само 6% између 2009. и 2017. године (са 300 на 318 милијарди евра) Шаблон:Snd захваљујући, делимично, реструктурирању дуга из 2012. године – критични однос дуга и БДП-а скочио је са 127% на 179% углавном због озбиљног пада БДП-а током руковања кризом. Све у свему, грчка економија је претрпела најдужу рецесију од свих напредних капиталистичких економија до сада, престигавши америчку Велику депресију. Као таква, криза је негативно утицала на становништво јер је серија изненадних реформи и мера штедње довела до осиромашења и губитка прихода и имовине, као и до хуманитарне кризе мањих размера. Незапосленост је скочила са 8% у 2008. на 27% у 2013. и остала на 22% у 2017. години. Као резултат кризе, грчки политички систем је преокренут, социјална искљученост се повећала, а стотине хиљада високообразованих Грка напустило је земљу.

Француска

У априлу и мају 2012. године, Француска је одржала председничке изборе на којима се победник, Франсоа Оланд, успротивио мерама штедње, обећавајући да ће елиминисати буџетски дефицит Француске до 2017. отказивањем недавно донетих смањења пореза и ослобађања за богате, подизањем највише пореске стопе на 75% на приходе преко милион евра, враћањем старосне границе за пензионисање на 60 година са пуном пензијом за оне који су радили 42 године, враћањем 60.000 радних места која су недавно укинута из јавног образовања, регулисањем повећања кирије и изградњом додатних јавних станова за сиромашне. На парламентарним изборима у јуну, Оландова Социјалистичка партија освојила је већину способну да омогући хитно усвајање обећаних реформи. Упркос значајним повећањима пореза у прве две године и рекордно ниским каматним стопама на француске државне обвезнице државна потрошња није значајно смањена и следствено томе дефицит је остао изнад циљаних 3%.

Летонија

Летонија се вратила економском расту 2011. и 2012. године, надмашивши 27 земаља у ЕУ, док је истовремено спроводила значајне мере штедње. Заговорници мера штедње тврде да Летонија представља емпиријски пример користи од мера штедње, док критичари тврде да су мере штедње створиле непотребне потешкоће, а производња је 2013. и даље била испод нивоа пре кризе. Док Андерс Ослунд тврди да унутрашња девалвација није наишла на противљење летонске јавности, Јокубас Салига је недавно хронично описао широко распрострањене протесте против мера штедње у тој земљи.

Према CIA World Fact Book, „Летонска економија је доживела раст БДП-а од преко 10% годишње током 2006–07, али је ушла у тешку рецесију 2008. године као резултат неодрживог дефицита текућег рачуна и велике изложености дугу услед слабљења светске економије. Покренут колапсом друге по величини банке, БДП је пао за 18% у 2009. години. Економија се није вратила на нивое пре кризе упркос снажном расту, посебно у извозном сектору у 2011–12. ММФ, ЕУ и други међународни донатори пружили су значајну финансијску помоћ Летонији као део споразума за одбрану везаности валуте за евро у замену за посвећеност владе строгим мерама штедње.

Програм ММФ-а и ЕУ успешно је закључен у децембру 2011. Влада премијера Валдиса Домбровскиса остала је посвећена фискалној разборитости и смањењу фискалног дефицита са 7,7% БДП-а у 2010. на 2,7% БДП-а у 2012. години”. ЦИА је проценила да је БДП Летоније опао за 0,3% у 2010, а затим порастао за 5,5% у 2011. и 4,5% у 2012. Незапосленост је износила 12,8% у 2011. и порасла на 14,3% у 2012. Валута Летоније, лат, пала је са 0,47 долара у 2008. на 0,55 долара у 2012, што је пад од 17%. Летонија је ушла у еврозону 2014. године. Трговински дефицит Летоније побољшао се са преко 20% БДП-а у 2006. и 2007. на испод 2% БДП-а до 2012.

Осамнаест месеци након што су донете оштре мере штедње (укључујући и смањење потрошње и повећање пореза), економски раст је почео да се враћа, иако је незапосленост остала изнад нивоа пре кризе. Летонски извоз је вртоглаво порастао, а и трговински и буџетски дефицит су се драстично смањили. Више од једне трећине државних позиција је елиминисано, а остали су добили оштра смањења плата. Извоз се повећао након што су цене добара смањене јер су приватна предузећа снижавала плате у тандему са владом.

Пол Кругман је у јануару 2013. написао да Летонија тек треба да поврати свој ниво запослености пре кризе. Такође је написао: „Дакле, гледамо пад на нивоу Депресије, а 5 година касније само делимичан опоравак; незапосленост је мања, али и даље веома висока, а пад има много везе са емиграцијом. То није оно што бисте назвали тријумфалном причом о успеху, ништа више него што је делимичан опоравак САД од 1933. до 1936. – који је заправо био знатно импресивнији – представљао огромну победу над Депресијом. И то ни у ком смислу није ни побијање кејнзијанизма. Чак и у кејнзијанским моделима, мала отворена економија може, дугорочно гледано, да обнови пуну запосленост кроз дефлацију и унутрашњу девалвацију; поента је, међутим, да то укључује много година патње”.

Летонски премијер Валдис Домбровскис бранио је своје политике у телевизијском интервјуу, наводећи да је Кругман одбио да призна своју грешку у предвиђању да ће летонска политика штедње пропасти. Кругман је написао пост на блогу у децембру 2008. под насловом „Зашто је Летонија нова Аргентина”, у којем је тврдио да би Летонија требало да девалвира своју валуту као алтернативу или додатак мерама штедње.

Уједињено Краљевство

Послератне мере штедње

Шаблон:Детаљније Након Другог светског рата Уједињено Краљевство је имало огромне дугове, велике обавезе и продало је многа средства која су доносила приход. Рационирање хране и других добара које је почело у рату наставило се још неколико година.

Програм мера штедње у 21. веку

Дејвид Камерон, Премијер Уједињеног Краљевства, 2010Шаблон:Endash2016.

Након финансијске кризе 2008., у УК је почео период економске рецесије. Програм мера штедње покренула је 2010. коалициона влада Конзервативаца и Либералних демократа, упркос извесном противљењу академске заједнице. У свом говору о буџету у јуну 2010. године, канцелар Џорџ Озборн идентификовао је два циља. Први је био да се структурни текући буџетски дефицит елиминише како би се „постигао циклично прилагођен текући биланс до краја континуираног, петогодишњег периода прогнозе”. Други је био да национални дуг као проценат БДП-а опадне. Влада је намеравала да оствари оба своја циља кроз значајна смањења јавних расхода. Ово је требало постићи комбинацијом смањења јавне потрошње и повећања пореза. Економисти Алберто Алесина, Карло А. Фаверо и Франческо Ђаваци, пишући у Finance & Development 2018. године, тврдили су да политике смањења дефицита засноване на смањењу потрошње обично немају готово никакав ефекат на аутпут, и стога чине бољи пут ка постизању смањења односа дуга и БДП-а од повећања пореза. Аутори су коментарисали да је програм мера штедње владе УК резултирао растом који је био виши од европског просека и да су економске перформансе УК биле много снажније него што је предвидео Међународни монетарни фонд. Ову тврдњу је најоштрије оспорио Марк Блајт, чија књига о мерама штедње из 2014. тврди да мере штедње не само да не успевају да стимулишу раст, већ ефективно пребацују тај дуг на радничку класу. Као такви, многи академици попут Ендруа Гембла виде мере штедње у Британији мање као економску нужност, а више као оруђе државништва, вођено идеологијом, а не економским захтевима.Шаблон:Rp Студија објављена у часопису The BMJ у новембру 2017. открила је да је програм штедње Конзервативне владе био повезан са приближно 120.000 смртних случајева од 2010. године; међутим, ово је било оспоравано, на пример на основу тога што је то била опсервациона студија која није показала узрок и последицу. Више студија тврди да постоје негативни ефекти мера штедње на здравље становништва, што укључује повећање стопе смртности међу пензионерима које је повезано са невиђеним смањењем подршке приходима, повећање броја самоубистава и прописивања антидепресива за пацијенте са проблемима менталног здравља, и повећање насиља, самоповређивања и самоубистава у затворима.

Сједињене Америчке Државе

Одговор Сједињених Америчких Држава на економски крах 2008. године у великој мери био је под утицајем интереса Волстрита и ММФ-а, који су фаворизовали фискално стезање суочени са економским крахом. Постоје докази који сугеришу да су Пит Питерсон (и питерсонити) имали снажан утицај на америчку политику економског опоравка још од времена Никсона, што се манифестовало и 2008. године, упркос томе што су мере штедње биле „у потпуном нескладу са јавним мњењем и угледном економском политиком... [и показивале] антикејнзијанску пристрасност економије понуде и политички систем наклоњен Волстриту на штету Мејн Стрита”.Шаблон:Rp Међутим, нијансе економске логике кејнзијанизма тешко је пренети америчкој јавности и слабо се пореде са поједностављеном поруком која окривљује државну потрошњу, што би могло објаснити Обамину преферирану позицију на пола пута између економског стимулуса и накнадних мера штедње, због чега га је критиковали економисти попут Џозефа Стиглица.Шаблон:Rp САД су започеле свеобухватне мере штедње у услугама као што су здравство, људске услуге, амерички грантови и федерални послови током другог председничког мандата Доналда Трампа.

Контроверза

Мере штедње могу резултирати парадоксом штедње.

Протест против мера штедње у Атини, 2011.

Програми штедње могу бити контроверзни. У извештају Института за прекоморски развој (Overseas Development Institute, ODI) под називом „ММФ и Трећи свет”, ОДИ се бави са пет главних притужби на услове штедње ММФ-а. Притужбе укључују да су такве мере „антиразвојне”, „контрапродуктивне” и да имају тенденцију „да негативно утичу на најсиромашније сегменте становништва”.

У многим ситуацијама, програме штедње спроводе земље које су претходно биле под диктаторским режимима, што доводи до критика да су грађани приморани да отплаћују дугове својих угњетача.

Током 2009, 2010. и 2011. године, радници и студенти у Грчкој и другим европским земљама демонстрирали су против смањења пензија, јавних услуга и потрошње на образовање као резултата владиних мера штедње.

Након најаве планова за увођење мера штедње у Грчкој, широм земље су избиле масовне демонстрације са циљем да се изврши притисак на парламентарце да гласају против пакета штедње. Само у Атини ухапшено је 19 особа, док је до 29. јуна 2011. године повређено 46 цивила и 38 полицајаца. Трећи круг мера штедње одобрио је грчки парламент 12. фебруара 2012. и наишао је на снажно противљење, посебно у Атини и Солуну, где се полиција сукобила са демонстрантима.

Противници тврде да мере штедње успоравају економски раст и на крају доводе до смањења пореских прихода који премашују користи од смањења јавне потрошње. Штавише, у земљама са већ анемичним економским растом, мере штедње могу изазвати дефлацију, која увећава постојећи дуг. Такви пакети штедње такође могу проузроковати да земља западне у замку ликвидности, што доводи до замрзавања кредитних тржишта и повећања незапослености. Противници указују на случајеве у Ирској и Шпанији, где су мере штедње уведене као одговор на финансијске кризе 2009. године биле неефикасне у борби против јавног дуга и довеле ове земље у опасност од банкрота крајем 2010. године.

У октобру 2012. године, ММФ је објавио да су његове прогнозе за земље које су спровеле програме штедње биле доследно преоптимистичне, сугеришући да су повећања пореза и смањења потрошње нанела више штете него што се очекивало и да су земље које су примениле фискални стимулус, попут Немачке и Аустрије, прошле боље него што се очекивало. Ове податке је анализирао Financial Times, који није пронашао значајне трендове када су искључени екстремни случајеви попут Немачке и Грчке. Утврђивање мултипликатора коришћених у истраживању како би се добили резултати до којих је дошао ММФ, професор Карлос Вег са Универзитета у Мичигену такође је описао као „узалудан посао”. Штавише, Бери Ајхенгрин са Универзитета у Калифорнији у Берклију и Кевин Х. О'Рорк са Оксфордског универзитета пишу да је нова процена ММФ-а о томе у којој мери штедња ограничава раст била много нижа него што историјски подаци сугеришу.

Дана 3. фебруара 2015. године, Џозеф Стиглиц је написао: „Мере штедње су више пута пропале, од њихове ране примене под америчким председником Хербертом Хувером, која је претворила крах берзе у Велику депресију, до програма ММФ-а наметнутих источној Азији и Латинској Америци последњих деценија. Ипак, када је Грчка упала у проблеме, поново су покушали са њима.” Владина потрошња је заправо значајно порасла за време Хувера, док су приходи били стагнирајући.

Према студији из 2020. године, која је користила анкетне експерименте у Великој Британији, Португалу, Шпанији, Италији и Немачкој, гласачи снажно не одобравају мере штедње, посебно смањење потрошње. Гласачи не одобравају фискалне дефиците, али не тако снажно као мере штедње. Студија из 2021. године показала је да су актуелне европске владе које су спровеле мере штедње током Велике рецесије изгубиле подршку у анкетама јавног мњења.

Мере штедње су окривљене за најмање 120.000 смртних случајева између 2010. и 2017. године у Великој Британији, док једна студија наводи бројку од 130.000, а друга 30.000 само у 2015. години. Прва студија је додала да се „не могу извући чврсти закључци о узроку и последици, али налази подржавају друга истраживања у овој области”, а активисти тврде да су резови социјалне помоћи, здравства и служби за ментално здравље довели до већег броја смртних случајева, укључујући самоубиства.

Балансирање стимуланса и мера штедње

Стратегије које укључују краткорочне стимулансе уз дугорочне мере штедње нису међусобно искључиве. Могу се предузети кораци у садашњости који ће смањити будућу потрошњу, попут „савијања криве” пензија смањењем усклађивања трошкова живота или подизањем старосне границе за одлазак у пензију за млађе припаднике становништва, док се истовремено креирају програми краткорочне потрошње или смањења пореза како би се стимулисала економија и отворила радна места.Шаблон:Тражи се извор

Генерална директорка ММФ-а Кристин Лагард написала је у августу 2011. године: „За напредне економије постоји непогрешива потреба да се обнови фискална одрживост кроз кредибилне планове консолидације. У исто време знамо да ће пребрзо притискање кочнице наштетити опоравку и погоршати изгледе за запошљавање. Дакле, фискално прилагођавање мора да реши загонетку да не буде ни пребрзо ни преспоро. Обликовање фискалне консолидације 'Златокосе' у потпуности се своди на тајминг. Оно што је потребно јесте двоструки фокус на средњорочну консолидацију и краткорочну подршку расту. То може звучати контрадикторно, али та два елемента се међусобно појачавају. Одлуке о будућој консолидацији, решавање питања која ће донети одрживо фискално побољшање, стварају простор у блиској будућности за политике које подржавају раст.”

Председник Федералних резерви Бен Бернанке написао је у септембру 2011. године: „Два циља — постизање фискалне одрживости, што је резултат одговорних политика постављених на дуже стазе, и избегавање стварања фискалних препрека за опоравак — нису некомпатибилни. Деловање сада како би се поставио кредибилан план за смањење будућих дефицита на дужи рок, уз истовремену пажњу на импликације фискалних избора за опоравак у блиској будућности, може помоћи да се остваре оба циља.”

Доба мера штедње

Шаблон:Детаљније Термин „доба мера штедње” популаризовао је лидер британске Конзервативне партије Дејвид Камерон у свом главном говору на форуму Конзервативне партије у Челтенаму 26. априла 2009. године, у којем се обавезао да ће окончати године онога што је назвао „прекомерном владином потрошњом”. Тереза Меј је изјавила да су „мере штедње готове” од 3. октобра 2018. године, што је изјава која је готово одмах наишла на критике у погледу реалности њене централне тврдње, посебно у вези са великом могућношћу значајног економског пада због Брегзита.Шаблон:Rp

Реч године

Меријам-Вебстеров речник (Merriam-Webster's Dictionary) прогласио је реч штедња (енгл. austerity) за своју „реч године” 2010. због броја претрага на интернету које је ова реч генерисала те године. Према председнику и издавачу речника, „реч штедња је имала више од 250.000 претрага на бесплатном онлајн алату речника [веб-сајту]”, а скок у претрагама „дошао је са већим извештавањем о дужничкој кризи”.

Примери мера штедње

• Албанија — 1962.
• Аргентина — 1952, 1985, 1998–2003, 2012, 2018–2019, 2022–
• Аустралија — 2014.
• Бразил — 2003–2006, 2015–2018.
• Канада — 1994.
• Кина — 2013.
• Куба — 1991–2000, 2008.
• Чешка Република — 2010.
• Еквадор — 2017–
• Естонија — 2007–2009.
• Европске земље — 2012.
• Финска — 1991–1999, 2011–2015, 2015–2019, 2023–
• Француска — 1926–1929, 1932, 1934–1936, 1938–1940, 1958, 1976–1981, 1982–1986, 1995, 2010, 2014, 2024–
• Немачка — 1930, 2011.
• Грчка — 2010–2018.
• Хаити — 1915–1934. (америчка окупација)
• Ирска — 2010–2014.
• Израел — 1949–1959.
• Италија — 1922–1925, 2011–2013.
• Јапан — 1949. (америчка окупација), 1997–1998, 2010.
• Летонија — 2009–2013.
• Мексико — 1985, 2020.
• Холандија — 1982–1990, 2003–2006, 2011–2014.
• Никарагва — 1997, 2018.
• Палестинска Самоуправа — 2006.
• Португалија — 1977–1979, 1983–1985, 2002–2015.
• Порторико — 2009–2018.
• Румунија — Чаушескуове мере штедње 1981–1989, 2010, 2025.
• Шпанија — 1979, 2010–2014.
• Шведска — 1995–1997.
• Сједињене Америчке Државе — 1921, 1937, 1946, 1993.
• Уједињено Краљевство — током и након два светска рата, 1976–1979, 2011–2019, 2021–2024.
• Венецуела — 1989, 2016.

Критике

Према економисти Дејвиду Штуклеру и лекару Санџају Басуу у њиховој студији Економија тела: Зашто мере штедње убијају, политике штедње изазивају здравствену кризу, укључујући и до 10.000 додатних самоубистава која су се догодила широм Европе и САД од увођења програма мера штедње.

Велики део прихватања мера штедње у широј јавности био је усредсређен на начин на који је дебата уоквирена и односи се на проблем са представничком демократијом; будући да јавност нема широко доступан приступ најновијим економским истраживањима, која су веома критична према економским резовима у време кризе, јавност се мора ослонити на то који политичар звучи најверодостојније.

Анализа Хибшера и сарадника са 166 избора широм Европе од 1980. показује да мере штедње доводе до повећане изборне апстиненције и пораста гласова за немејнстрим партије, чиме се погоршава политичка поларизација. Њихово детаљно испитивање специфичних епизода штедње открива да су нове, мале и радикалне странке главни корисници таквих политика.

Студија Габријела и сарадника, анализирајући изборе у 124 европска региона из осам земаља између 1980. и 2015. године, открила је да су фискалне консолидације повећале удео гласова екстремних партија, смањиле излазност на изборима, и повећале политичку фрагментацију. Значајно је да је након европске дужничке кризе, смањење регионалне јавне потрошње од 1% резултирало повећањем удела гласова екстремних партија за приближно 3 процентна поена. Налази сугеришу да мере штедње умањују поверење у политичке институције и подстичу подршку екстремнијим политичким позицијама.

Према студији из 2020. године, мере штедње се не исплате у смислу смањења премије на ризик од банкрота у ситуацијама озбиљног фискалног стреса. Уместо тога, оне повећавају ту премију. Међутим, у ситуацијама ниског фискалног стреса, мере штедње смањују премију на ризик од банкрота. Студија је такође открила да повећање државне потрошње није имало значајан утицај на премију на ризик од банкрота.

Клара Матеи, доценткиња економије на Новој школи за друштвена истраживања, истиче да су мере штедње мање средство за „поправку економије”, а више идеолошко оружје класног угњетавања којим рукују економске и политичке елите како би сузбиле побуне и немире радничке класе и затвориле све алтернативе капиталистичком систему. Она прати порекло модерних мера штедње до Велике Британије након Првог светског рата и Италије, када су служиле као „моћна контраофанзива” против растуће агитације радничке класе и антикапиталистичког расположења. С тим у вези, она цитира британског економисту Г. Д. Х. Коула који је писао о британском одговору на економски пад 1921. године:

„Велика офанзива радничке класе је успешно заустављена; и британски капитализам, иако угрожен економским недаћама, поново се осетио сигурним у седлу и способним да се носи, како индустријски тако и политички, са сваким покушајем који би се још могао учинити од стране радника да га збаце.”Шаблон:Sfn

ДеЛонг–Самерс услов

Џ. Бредфорд ДеЛонг и Лоренс Самерс објаснили су зашто је експанзивна фискална политика ефикасна у смањењу будућег дужничког терета владе, истичући да та политика има позитиван утицај на њен будући ниво продуктивности. Они су истакли да када је економија у депресији, а њена номинална каматна стопа близу нуле, реална каматна стопа која се наплаћује компанијама $r^f$ повезана је са аутпутом као $\frac{\partial r^f}{\partial Y}=-\delta$. То значи да стопа опада како реални БДП расте, а стварни фискални мултипликатор $\mu$ је виши него у нормалним временима; фискални стимулус је ефикаснији у случају када су каматне стопе на нултој граници. Како се економија подстиче државном потрошњом, повећани аутпут доноси веће пореске приходе, па имамо

$\frac{\partial D}{\partial G}=1-\mu \tau ,$

где је $\tau$ основна гранична стопа пореза и трансфера. Такође, морамо узети у обзир дугорочну стопу раста економије $g$, јер стабилна стопа економског раста може смањити њен однос дуга и БДП-а. Тада можемо видети да се експанзивна фискална политика сама финансира:

$(r-g)dD-\tau dY=(r-g)(1-\mu \tau )dG-\tau \eta \mu dG$

$\frac{\partial B}{\partial G}=(r-g)(1-\mu \tau )-\tau \eta \mu ,$

све док је $\frac{\partial B}{\partial G}$ мање од нуле. Тада можемо закључити да фискални стимуланс чини дугорочни буџет у суфициту ако реална стопа задуживања владе задовољава следећи услов:

$(r-g)(1-\mu \tau )<\tau \eta \mu$

Утицаји на краткорочни буџетски дефицит

Истраживање Гаутија Егертсона и сарадника указује да мере фискалне штедње владе заправо повећавају њен краткорочни буџетски дефицит ако је номинална каматна стопа веома ниска. У нормалним временима, влада одређује пореске стопе ${\tau }_s,{\tau }_i$ а централна банка контролише номиналну каматну стопу $i$. Ако је стопа толико ниска да монетарне политике не могу ублажити негативан утицај мера штедње, значајно смањење пореске основице погоршава приходе владе и буџетску позицију. Ако је мултипликатор

$\frac{\partial Y}{\partial G}>\gamma =\frac{1+{\tau }_s+\theta {\sigma }^{-1}\psi }{{\tau }_i+{\tau }_s+\theta }$

онда имамо $\frac{\partial D}{\partial G}<0$, где је

$\theta =\frac{b}{Y}(1+i)\frac{\kappa }{(1-\beta \mu )}.$

То јест, мере штедње су контрапродуктивне у кратком року, све док је мултипликатор већи од одређеног нивоа $\gamma$. Ова ерозија пореске основице је ефекат ендогене компоненте дефицита. Стога, ако влада повећа порезе на промет, онда она смањује пореску основицу због њеног негативног ефекта на потражњу, и тиме нарушава буџетску равнотежу.

Нема кредитног ризика

За земљу која има сопствену валуту, њена влада може сама стварати кредите, а њена централна банка може држати каматну стопу близу или једнаку номиналној безризичној стопи. Бивши председник Федералних резерви Алан Гринспан каже да је вероватноћа да САД неће отплатити свој дуг једнака нули, јер америчка влада може да штампа новац. Банка федералних резерви у Сент Луису каже да је дуг америчке владе деноминован у америчким доларима; стога влада никада неће банкротирати, иако то може увести ризик од инфлације.

Алтернативе мерама штедње

Бројни алтернативни планови су коришћени и предлагани као алтернатива спровођењу мера штедње, а примери укључују:

• Инфраструктурни развој
• Њу дил (низ програма, пројеката јавних радова, финансијских реформи и регулатива које је донео председник Френклин Д. Рузвелт у Сједињеним Америчким Државама између 1933. и 1939. као одговор на Велику депресију у Сједињеним Америчким Државама).

Алтернативе спровођењу мера штедње могу користити повећано задуживање државе у кратком року (попут коришћења за развој инфраструктуре и пројекте јавних радова) како би се покушао постићи дугорочни економски раст. Алтернативно, уместо државног задуживања, владе могу повећати порезе како би финансирале активности јавног сектора.

Види још

• Функционалне финансије
• Субвенције за фосилна горива
• Неолиберализам
• Планирано скупљање
• Заједнички програм (француски реформски програм отказан због заокрета ка штедњи)
• Економија цурења надоле
• Раст у време дуга

Литература

• Alberto Alesina, Carlo Favero, Francesco Giavazzi. 2019. Austerity: When It Works and When It Doesn't. Princeton University Press.
• Шаблон:Cite book
• Шаблон:Cite journal
• Шаблон:Cite journal (2): 269–283.
• Шаблон:Cite journal (3): 392–409.
• Шаблон:Cite book

Додатна литература

• Шаблон:Cite book

Спољашње везе

• „Зона штедње: Живот у Новој Европи” (The Austerity Zone: Life in the New Europe) – видео-записи Њујорк тајмса
• Специјално издање Социјалистичких студија о мерама штедње (2011)
• Панком вођене мере штедње у Еврозони и њихове импликације Шаблон:Wayback Paul De Grauwe, Yuemei Ji, 21. фебруар 2013.
• NYT Review of Books – Пол Кругман – „Како се аргумент за мере штедње срушио” – јун 2013.
• Радни документ ММФ-а – Olivier Blanchard и Daniel Leigh – Грешке у прогнози раста и фискални мултипликатори – јануар 2013.
• „Како мере штедње убијају”. The New York Times. 12. мај 2013.
• „Обмана о штедњи; Зашто је лоша идеја освојила Запад” мај/јун 2013 Foreign Affairs
• Видео: Ричард Ку дебатује са Кенетом Рогофом о потреби за мерама штедње, инаугурална конференција Института за ново економско размишљање, 22. април 2010.
• „Дуг можда јесте 'Schuld' на немачком, али је 'belief' (веровање) на италијанском и 'faith' (вера) на енглеском” Интервју са Марком Блајтом Научни портал L.I.S.A., 26. јануар 2015.
• „Грчки данак у крви због мера штедње: Студија повезује строге мере са порастом самоубистава”. Truthdig. 4. фебруар 2015.
• „Стотине стручњака за ментално здравље упућују позив на окупљање против мера штедње”. The Guardian. 17. април 2015.
• Juice Rap News (април 2015). „The EuroDivision Contest”, сатира/пародија мера штедње
• „Да ли су мере штедње нова нормалност? Поглед на Грчку и Француску”, Tony Cross
• „Живот под мерама штедње”. Jacobin. 12. јул 2015.
• „Политике штедње доносе више штете него користи, закључује студија ММФ-а”. The Guardian. 27. мај 2016.
• „Када лево оријентисане партије подрже мере штедње, њихови гласачи почињу да прихватају крајњу десницу”. The Washington Post. 20. новембар 2018.
• Извештај о људском развоју Монголије 1997, Канцеларија за комуникације УНДП Монголија, 1997. Шаблон:Wayback
• „Монголци поручују 'не' мерама штедње: Гласање за инвестиције могло би да пружи подстицај заустављеним рударским пројектима”, Financial Times, 4. фебруар 2015.