Калисто (сателит)

Калисто (Шаблон:Јез-гр [-{Kallistó}-]) је месец планете Јупитер. Открио га је италијански астроном Галилео Галилеј 1610. године. То је трећи по величини месец у Сунчевом систему, а други по величини Јупитеров месец, после Ганимеда. Пречник овог месеца износи 4.800 -{km}-, дакле 99% планете Меркур, а његова маса 1,08 × 10²³ -{kg}-, што је трећина масе поменуте планете. Четврти је Галилејев сателит по удаљености од Јупитера, са полупречником орбите од око 1.880.000 -{km}-. Не учествује у стварању орбиталне резонанце која утиче на три унутрашња Галилејева сателита — Ио, Европу и Ганимед, па зато не трпи приметан плимски талас. Окреће се синхронизовано током свог опходног времена, па је увек истом страном окренут ка Јупитеру. Калистова површина је мање под утицајем Јупитерове магнетосфере од унутрашњих сателита, јер је његова орбита удаљенија.

Калисто се састоји од приближно једнаких количина стена и леда, са густином од око Шаблон:Val, најнижом густином и површинском гравитацијом међу главним Јупитеровим месецима. Једињења откривена спектроскопски на површини укључују водени лед, угљен-диоксид, силикате и органска једињења. Истраживање свемирског брода Галилео открило је да Калисто можда има мало силикатно језгро и вероватно подземни океан течне воде на дубинама већим од Шаблон:Val.

Површина Калиста је најстарија и са највише кратера у Сунчевом систему. Његова површина је потпуно прекривена ударним кратерима. Он не показује никакве знакове подземних процеса као што су тектонике плоче или вулканизам, без знакова да се геолошка активност уопште икада догодила, и сматра се да је еволуирао претежно под утицајем удара. Истакнуте површинске карактеристике укључују структуре са више прстенова, ударне кратере различитог облика и ланце кратера (катене) и повезане скарпе, гребене и наслаге. У малом обиму, површина је разнолика и састоји се од малих, светлуцавих мразних наслага на врховима високих тачака, окружених ниским, глатким покривачем од тамног материјала. Сматра се да је ово резултат деградације малих облика рељефа изазване сублимацијом, што је подржано општим дефицитом малих ударних кратера и присуством бројних малих грумена, за које се сматра да су њихови остаци. Апсолутна старост рељефа није позната.

Калисто је окружен изузетно танком атмосфером која се састоји од угљен-диоксида и вероватно молекуларног кисеоника, као и прилично интензивном јоносфером. Сматра се да је Калисто настао спором акрецијом из диска гаса и прашине који су окруживали Јупитер након његовог формирања. Калистово постепено повећање и недостатак плимног загревања значило је да није било довољно топлоте за брзу диференцијацију. Спора конвекција у унутрашњости Калиста, која је почела убрзо након формирања, довела је до делимичне диференцијације и вероватно до формирања подземног океана на дубини од 100–150 -{km}- и малог, стеновитог језгра.

Вероватно присуство океана на Калисту оставља отворену могућност да би на њему могао да постоји живот. Међутим, сматра се да су услови неповољнији него у оближњој Европи. Различите свемирске сонде од Пионира 10 и [[Pioneer 11|11]] до Галилеја и Касинија проучавале су Калиста. Због ниског нивоа радијације, Калисто се дуго сматрао најпогоднијим местом за људску базу за будућа истраживања Јовијанског система.

Историја

Откриће

Галилео је открио Калиста у јануару 1610, заједно са три друга велика Јовијанска месеца — Ганимедом, Ијом и Европом.

Име

Калисто је добио име по једном од многих Зевсових љубавника или других сексуалних партнера у грчкој митологији. Калисто је била нимфа (или, према неким изворима, Ликаонова ћерка) која је била повезана са богињом лова, Артемидом. Име је предложио Сајмон Мариус убрзо након Калистовог открића. Маријус је ту сугестију приписао Јоханесу Кеплеру.

Међутим, имена Галилејевих сателита су дуго времена пала у немилост и нису поново оживела у општој употреби све до средине 20. века. У великом делу раније астрономске литературе, Калисто се помиње по својом римском нумеричком ознаком, системом који је увео Галилеј, као Шаблон:Nowrap или као „четврти Јупитеров сателит“.

Не постоји утврђени придевски облик имена. Придевски облик грчког Καλλιστῴ -{Kallistōi}- је Καλλιστῴος -{Kallistōi-os}-, од чега се може очекивати латински -{Callistōius}- и енглески -{*Callistóian}-, паралелно са -{Sapphóian}- за -{Sapphō_i}- и Летојан за -{Lētō_i}-. Међутим, јота индекс се често изоставља из таквих грчких имена (уп. -{Inóan}- из -{Īnō_i}- и -{Argóan}- из -{Argō_i}-), и заиста се налази аналогни облик Калистојски. Код Вергилија, друга споредна основа се појављује на латинском: -{Callistōn-,}- али се одговарајући калистонски ретко појављује на енглеском. Такође се виде ад хок облици, као што су -{Callistan}-, -{Callistian}- и -{Callistean}-.

Спољашње везе

• Калисто на интернет-страници НАСА посвећеној истраживању Сунчевог система
• Callisto page at The Nine Planets
• Callisto page at Views of the Solar System
• Callisto Crater Database from the Lunar and Planetary Institute
• Images of Callisto at JPL's Planetary Photojournal
• Movie of Callisto's rotation from the National Oceanic and Atmospheric Administration
• Callisto map with feature names from Planetary Photojournal
• Callisto nomenclature and Callisto map with feature names from the USGS planetary nomenclature page
• Paul Schenk's 3D images and flyover videos of Callisto and other outer solar system satellites
• Google Callisto 3D, interactive map of the moon