Hipoteza očekivane korisnosti
Hipoteza očekivane korisnosti je temeljna pretpostavka u matematičkoj ekonomiji koja se tiče donošenja odluka u uslovima neizvesnosti. Ona postulira da racionalni agenti maksimiziraju korisnost, što znači subjektivnu poželjnost svojih akcija. Teorija racionalnog izbora, kamen temeljac mikroekonomije, gradi ovaj postulat za modelovanje agregatnog društvenog ponašanja.
Hipoteza očekivane korisnosti kaže da agent bira između rizičnih prospekata tako što upoređuje očekivane vrednosti korisnosti (tj. ponderisani zbir sabiranja odgovarajućih vrednosti korisnosti isplata pomnoženih njihovim verovatnoćama). Sumirana formula za očekivanu korisnost je gde je je verovatnoća da se ostvari rezultat indeksiran sa sa isplatom , a funkcija u izražava korisnost svake odgovarajuće isplate.[1] Grafički zakrivljenost funkcije u prikazuje agentov stav prema riziku.
Standardne uslužne funkcije predstavljaju redne preferencije. Hipoteza očekivane korisnosti nameće ograničenja funkciji korisnosti i čini korisnost kardinalnom.
Iako je hipoteza očekivane korisnosti standardna u ekonomskom modelovanju, utvrđeno je da biva prekršena u psihološkim eksperimentima. Dugi niz godina psiholozi i ekonomski teoretičari razvijaju nove teorije da objasne ove nedostatke.[2] To uključuje teoriju perspektiva, očekivanu korisnost zavisnu od ranga i teoriju kumulativne perspektive i ograničenu racionalnost.