Изворни код странице Едвин Матисон Макмилан

{{Инфокутија Научник
| име =Едвин Матисон Макмилан 
| слика =McMillan,_signature.jpg 
| ширина_слике = 
| опис_слике =Едвин Матисон Макмилан 
| датум_рођења = {{датум рођења|1907|9|18}}
| место_рођења = [[Редондо Бич (Калифорнија)|Редондо Бич]], [[Калифорнија]]
| држава_рођења = [[Сједињене Америчке Државе|САД]]
| датум_смрти = {{датум смрти|1991|9|7|1907|9|18}}
| место_смрти = [[Ел Серито]], [[Калифорнија]]
| држава_смрти = [[Сједињене Америчке Државе|САД]]
| вероисповест = 
| школа = [[Kalifornijski tehnološki institut|Калифорнијски технолошки институт]],<br>[[Универзитет Принстон]]
| поље = [[хемија]]
| институција = [[Универзитет у Калифорнији]],<br>Беркли лабораторија за радијацију
| академија = 
| студенти = 
| познат_по = откриће [[Нептунијум|нептунијума]]
| награде = [[Нобелова награда за хемију]] (1951),<br>Награда Атоми за мир (1963),<br>Национална медаља за науку (1990) 
| напомене = 
| потпис = 
| потпис_ширина = 
| опис_потписа = 
}}

'''Едвин Матисон Макмилан''' (18. септембар 1907 — 7. септембар 1991) био је амерички [[физичар]] и нобеловац, заслужан за то што је први у свету произвео трансуранијумски елемент, [[нептунијум]]. За ово је поделио [[Нобелова награда за хемију|Нобелову награду за хемију]] са [[Глен Т. Сиборг|Гленом Сиборгом]] 1951. године.

Дипломирао је на [[Kalifornijski tehnološki institut|Калифорнијском технолошком институту]], докторирао је [[Универзитет Принстон|на Универзитету Принстон]] 1933. године и придружио се Лабораторији Лоренс у Берклију, где је открио кисеоник-15 и берилијум-10. Током [[Други светски рат|Другог светског рата]] радио је на [[Радар|микроталасним радарима]] у лабораторији за радијацију [[Масачусетски технолошки институт|Масачусетског технолошког института]] и на [[Сонар|сонарима]] у Морнаричкој лабораторији за радио и звук. 1942. године придружио се [[Пројекат Менхетн|пројекту Менхетн]], ратном напору за стварање [[Нуклеарно оружје|атомских бомби]], и помогао је у успостављању пројекта Лабораторија Лос Аламос, где су бомбе пројектоване. Водио је тимове који су радили на дизајну нуклеарног оружја типа пиштољ, а такође је учествовао у развоју нуклеарног оружја типа имплозија.

Макмилан је заједно са Владимиром Векслером изумео [[Sinhrotron|синхротрон]]. После рата вратио се у Лабораторију за радијацију у Берклију. 1954. године именован је за помоћника директора Лабораторије за [[Радијација|радијацију]], а унапређен у заменика директора 1958. године. Смрћу оснивача лабораторије [[Ернест Лоренс|Ернеста Лоренса]] те године, постао је директор и на тој функцији остао је до пензионисања 1973. године.

== Младост ==
Макмилан је рођен у [[Редондо Бич (Калифорнија)|Редондо Бичу, Калифорнија]], 18. септембра 1907, као син Едвина Харбо Макмилана и његове супруге Ана Марије Макмилан рођене Матисон.<ref name="Nobel bio">{{Cite web|url=http://nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1951/mcmillan-bio.html|title=Edwin M. McMillan – Biographical|last=Nobel Foundation|access-date=July 16, 2015}}</ref> Имао је млађу сестру Кетрин Хелен. Отац му је био [[лекар]], као и очев брат близанац и тројица браће његове мајке. 18. октобра 1908. породица се преселила у [[Пасадена (Калифорнија)|Пасадену у Калифорнији]], где је од 1913. до 1918. похађао основну школу Макинли, од 1918. до 1920. Грант школу, а затим средњу школу Пасадена, где је дипломирао 1924.<ref name="Oral1">{{Cite web|url=https://www.aip.org/history-programs/niels-bohr-library/oral-histories/4773-1|title=Edwin McMillan – Session I|publisher=[[American Institute of Physics]]|access-date=July 16, 2015}}</ref>

[[Kalifornijski tehnološki institut|Калифорнијски технолошки институт]] налазио се на само [[километар]] од његове куће и тамо је присуствовао неким јавним предавањима.{{Sfn|Seaborg|1993|p=287}} Ушао је на институт 1924. Урадио је истраживачки пројекат са [[Лајнус Полинг|Лајнусом Полингом]] као [[студент]] и добио диплому 1928. и мастерско звање 1929. године,<ref name="Nobel bio">{{Cite web|url=http://nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1951/mcmillan-bio.html|title=Edwin M. McMillan – Biographical|last=Nobel Foundation|access-date=July 16, 2015}}</ref> за необјављену тезу о "побољшаном поступку за одређивање садржаја радијума у стенама“.<ref>{{Cite web|url=https://thesis.library.caltech.edu/2420/|title=An improved method for the determination of the radium content of rocks|last=McMillan|first=Edwin|publisher=[[California Institute of Technology]]|access-date=July 16, 2015}}</ref> Потом је добио звање доктора филозофије [[Универзитет Принстон|на Универзитету Принстон]] 1933. године, написавши тезу о „Скретању снопа молекула HCI у нехомогеном електричном пољу“ под надзором Едварда Кондона.<ref name="thesis-mcmillan-1933">{{Cite thesis|url=https://search.proquest.com/docview/301830579/|title=Deflection of a beam of hydrogen chloride molecules in a non-homogeneous electric field|date=1933|publisher=[[Princeton University]]|degree=Ph.D.|last=McMillan|first=Edwin Mattisox|url-access=subscription}}</ref> {{Sfn|Seaborg|1993|p=288}}

== Лабораторија Лоренса Берклија ==
[[Датотека:HD.1A.009_(12662188285).jpg|лево|мини|Макмилан ''(лево)'' са [[Ернест Лоренс|Ернестом Лоренсом]] ''(десно)''.]]
1932. године Макмилан је добио стипендију Националног истраживачког савета, што му је омогућило да похађа [[универзитет]] по свом избору за докторске студије. Када је докторирао, иако је формално прихваћен тек 12. јануара 1933,<ref name="Oral1">{{Cite web|url=https://www.aip.org/history-programs/niels-bohr-library/oral-histories/4773-1|title=Edwin McMillan – Session I|publisher=[[American Institute of Physics]]|access-date=July 16, 2015}}</ref> прихватио је понуду [[Ернест Лоренс|Ернеста Лоренса]] [[Универзитет Калифорније (Беркли)|са Калифорнијског универзитета у Берклију]] да се придружи Беркли лабораторији за радијацију, коју је Лоренс основао годину раније.{{Sfn|Lofgren|Abelson|Helmolz|1992|pp=118–119}} Макмиланов почетни рад тамо укључивао је покушај мерења [[Магнетни момент|магнетног момента]] [[Протон|протона]], али [[Ото Штерн]] и Имануел Естерман су први били у могућности да изврше ова мерења. {{Sfn|Jackson|Panofsky|1996|pp=217–218}}

У том тренутку главни фокус Лабораторије за радијацију био је развој [[Циклотрон|циклотрона]], а Макмилан, који је 1935. године постављен на факултет у Берклију за инструктора, убрзо се укључио у тај рад. Његова вештина у инструментацији је дошла до изражаја и допринео је побољшању циклотрона. Конкретно, помогао је у развоју процеса „хомогенизације“, прилагођавајући циклотрон тако да производи хомогено [[магнетно поље]].{{Sfn|Seaborg|1993|p=288}} Радећи са М. Стенли Ливингстоном, открио је кисеоник -15, изотоп [[Кисеоник|кисеоника]] који емитује [[Позитрон|позитроне]]. Да би га произвели, бомбардовали су гас [[Азот|азота]] [[деутерон]]има. Ово је било помешано са [[Водоник|водоником]] и [[Кисеоник|кисеоником]] да би се добила вода, која се затим сакупљала хигроскопним [[Калцијум хлорид|калцијум хлоридом]]. У њему је пронађена концентрована радиоактивност доказујући тако да је била у кисеонику. Уследило је истраживање апсорпције [[Гама зрачење|гама зрака]] произведених бомбардовањем [[Флуор|флуора]] протонима.{{Sfn|Jackson|Panofsky|1996|pp=217–218}}

1935. године Макмилан, Лоренс и Роберт Торнтон извели су циклотронске експерименте са сноповима деутерона који су дали низ неочекиваних резултата. Њихови експерименти указали су на нуклеарну интеракцију при нижим енергијама него што би се очекивало из једноставног прорачуна [[Шарл-Огистен де Кулон|Кулон]]ове баријере између деутерона и циљног језгра. Берклијев теоријски физичар [[Роберт Опенхајмер]] и његов постдипломац Мелба Филипс развили су Опенхајмер-Филипс процес да би објаснили тај феномен. Макмилан је постао [[доцент]] 1936, а ванредни [[професор]] 1941.<ref name="Nobel bio">{{Cite web|url=http://nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1951/mcmillan-bio.html|title=Edwin M. McMillan – Biographical|last=Nobel Foundation|access-date=July 16, 2015}}</ref> Са Семјуелом Рубеном је такође открио изотоп берилијум-10 1940. године.{{Sfn|Seaborg|1993|p=288}} Ово је било и занимљиво и тешко изоловати због његовог изузетно дугог [[Време полураспада|времена полураспада]], око 1,39 милиона година.<ref>{{Cite web|url=http://www.nndc.bnl.gov/chart/reCenter.jsp?z=4&n=6|title=Chart of Nuclides: <sup>10</sup>Be information|publisher=National Nuclear Data Center, Brookhaven National Laboratory|access-date=July 18, 2015|archive-date=12. 07. 2017|archive-url=https://web.archive.org/web/20170712113701/http://www.nndc.bnl.gov/chart/reCenter.jsp?z=4&n=6|url-status=dead}}</ref>

== Откриће нептунијума ==
Након открића [[Nuklearna fisija|нуклеарне фисије]] у [[Уранијум|уранијуму]] од стране [[Ото Хан|Ота Хана]] и Фрица Штрасмана 1939. године, Макмилан је почео да експериментише са уранијумом. Бомбардовао га је [[Неутрон|неутронима]] произведеним у циклотрону од 94 цм у Лабораторији за радијацију бомбардовањем [[Берилијум|берилијума]] са деутеронима. Поред производа нуклеарне фисије о којима су извештавали Хан и Штрасман, открили су и два необична радиоактивна [[изотоп]]а, један са полуживотом око 2,3 дана, а други са око 23 минута. Макмилан је идентификовао краткотрајни изотоп као уранијум-239, о чему су известили Хан и Штрасман. Макмилан је сумњао да је други изотоп нови, неоткривени елемент, са [[Атомски број|атомским бројем]] 93.{{Sfn|Jackson|Panofsky|1996|pp=221–222}}

У то време се веровало да ће елемент 93 имати сличне хемијске особине као [[ренијум]], па је он почео да ради са [[Емилио Сегре|Емилиом Сегреом]], стручњаком за тај елемент из његовог претходног открића његовог хомолога [[технецијум]]а. Оба научника започели су свој рад користећи преовлађујућу теорију, али Сегре је брзо утврдио да Макмиланов узорак уопште није сличан ренијуму. Уместо тога, када га је увео у реакцију са водоник-флуоридом (HF) са присутним јаким оксидационим средством, понашао се попут чланова ретких земних елемената.{{sfn|Jackson|Panofsky|1996|pp=221–223}} Будући да ови садрже велики проценат фисионих производа, Сегре и Макмилан закључили су да је време полураспада морало бити од другог фисионог производа, насловљујући чланак "Неуспешна потрага за трансуранијским елементима".<ref>{{cite journal|last1=Segrè|first1=Emilio|authorlink=Emilio Segrè|date=1939|title=An Unsuccessful Search for Transuranium Elements|url=https://archive.org/details/sim_physical-review_1939-06-01_55_11/page/n112|journal=Physical Review|volume=55|issue=11|pages=1104–5|bibcode=1939PhRv...55.1104S|doi=10.1103/PhysRev.55.1104}}</ref>

У новом експерименту, Макмилан је покушао да непознату супстанцу подвргне дејству HF у присуству редукционог агенса, што раније није радио. Ова реакција је резултирала таложењем узорка са HF, што је дефинитивно одбацило могућност да је непозната супстанца редак земни метал. У мају 1940. Филип Абелсон са Института Карнеги из [[Вашингтон, Дистрикт Колyмбија|Вашингтона, ДК,]] који је независно такође покушао да издвоји изотоп са полувременом распада од 2,3 дана, посетио је Беркли током краћег одмора и почели су да сарађују. Абелсон је приметио да изотоп са полувременом распада од 2,3 дана није имао хемијске особине као било који познати елемент, већ је сличнији уранијуму него реткој земљи. То је омогућило изоловање извора и касније, 1945. године, довело је до класификације [[Актиноид|актиноидних низова]]. Као последњи корак, Макмилан и Абелсон припремили су много већи узорак бомбардованог уранијума који је имао познато 23 минутно време полураспада од <sup>239</sup>U и недвосмислено показали да се непознати период полураспада од 2,3 дана повећао у јачини заједно са смањењем у 23-минутној активности кроз следећу реакцију:

: <chem>{}^{238}_{92}U + {}^{1}_{0}n -> {}^{239}_{92}U ->[\beta^-][23\ \ce{min}] \overset{neptunium}{^{239}_{93}Np} ->[\beta^-][2.355\ \ce{days}] {}^{239}_{94}Pu</chem>

Ово је доказало да непознати радиоактивни извор потиче од распада уранијума и, заједно са претходним запажањима да се извор хемијски разликује од свих познатих елемената, ван сваке сумње је доказало да је откривен нови елемент. Макмилан и Абелсон објавили су своје резултате у чланку под насловом ''Радиоактивни елемент 93'' у часопису ''Physical Review''  27. маја 1940.{{Sfn|Jackson|Panofsky|1996|pp=221–223}} <ref name="EL93">{{Cite journal|last=McMillan|first=Edwin|last2=Abelson|first2=Philip|date=1940|title=Radioactive Element 93|url=https://archive.org/details/sim_physical-review_1940-06-15_57_12/page/n89|journal=Physical Review|volume=57|issue=12|pages=1185–1186|bibcode=1940PhRv...57.1185M|doi=10.1103/PhysRev.57.1185.2}}</ref> Нису предложили назив елемента у чланку, али су се убрзо одлучили за „[[нептунијум]]“, пошто је уранијум добио име по планети [[Уран]], а [[Нептун]] је следећа планета у нашем [[Сунчев систем|Сунчевом систему]].{{Sfn|Seaborg|1993|p=289}} Макмилан је изненада отишао у овом тренутку, оставивши [[Глен Т. Сиборг|Глена Сиборга]] да се бави овом линијом истраживања, која је довела до другог трансуранијумског елемента, [[Плутонијум|плутонијума]]. Макмилан је 1951. године поделио [[Нобелова награда за хемију|Нобелову награду за хемију]] са Сиборгом „за њихова открића у хемији трансуранијумских елемената“.<ref>{{Cite web|url=https://www.nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1951/|title=The Nobel Prize in Chemistry 1951|last=Nobel Foundation|access-date=July 16, 2015}}</ref>

== Други светски рат ==
Нагли одлазак Макмилана изазван је избијањем [[Други светски рат|Другог светског рата]] у [[Европа|Европи]]. У новембру 1940. године почео је да ради у МИТ лабораторији за радијацију у [[Кембриџ (Масачусетс)|Кембриџу, Масачусетс]], где је током [[Други светски рат|Другог светског рата]] учествовао у развоју и испитивању [[Радар|микроталасних радара]].{{Sfn|Lofgren|Abelson|Helmolz|1992|pp=118–119}} Извршио је испитивања у априлу 1941. године са радаром са старог [[бомбардер]]а [[Даглас B-18|Даглас Б-18 Боло]]. Прелећући морнаричку подморничку базу Њу Лондон, заједно са [[Луис Волтер Алварез|Луисом Волтером Алварезом]] и шефом ваздухопловног маршала Хјугом Даудингом, показали су да је [[радар]] у стању да детектује торањ делимично потопљене [[Подморница|подморнице]]. Макмилан се оженио са Елси Валфорд Блумер у [[Њу Хејвен|Њу Хејвену, Конектикат]], 7. јуна 1941.{{Sfn|Seaborg|1993|p=291}} <ref name="Oral3">{{Cite web|url=https://www.aip.org/history-programs/niels-bohr-library/oral-histories/4773-3|title=Edwin McMillan – Session IIII|publisher=[[American Institute of Physics]]|access-date=July 16, 2015}}</ref> Њен отац је био Џорџ Блумер, пензионисани [[декан]] са Јејл Медицинске школе.<ref name="Nobel bio">{{Cite web|url=http://nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1951/mcmillan-bio.html|title=Edwin M. McMillan – Biographical|last=Nobel Foundation|access-date=July 16, 2015}}</ref> Њена сестра Мери била је Лоренсова супруга.{{Sfn|Jackson|Panofsky|1996|p=216}} Макмиланови су имали троје деце: Ан Брадфорд, Дејвид Матисон и Стивен Волкер.<ref name="Obit">{{Cite news|url=https://www.nytimes.com/1991/09/09/us/edwin-mcmillan-nobel-laureate-and-chemistry-pioneer-dies-at-83.html|title=Edwin McMillan, Nobel Laureate And Chemistry Pioneer, Dies at 83|last=Lambert|first=Bruce|date=September 9, 1991|work=[[The New York Times]]|access-date=July 16, 2015}}</ref>

Макмилан се придружио Морнаричкој лабораторији за радио и звук у близини [[Сан Дијего|Сан Дијега]] августа 1941. Тамо је радио на уређају названом полископ. Идеја, која је потекла од Лоренса, била је да се помоћу [[Сонар|сонара]] изгради визуелна слика околне воде. Ово се показало много тежим од радара, због предмета у води и промена температуре воде које су проузроковале разлике у брзини звука. Полископ се показао непрактичним и напуштен је. Такође је развио сонарни уређај за обуку подморница, за који је добио патент.<ref name="Oral3">{{Cite web|url=https://www.aip.org/history-programs/niels-bohr-library/oral-histories/4773-3|title=Edwin McMillan – Session IIII|publisher=[[American Institute of Physics]]|access-date=July 16, 2015}}</ref> <ref>{{US Patent|2,694,868}}</ref> {{Sfn|Seaborg|1993|p=289}}

Опенхајмер је регрутовао Макмилана да се придружи [[Пројекат Менхетн|пројекту Менхетн]], ратном напору за стварање [[Нуклеарно оружје|атомских бомби]], септембра 1942. У почетку је путовао тамо-амо између Сан Дијега, где му је била породица, и Берклија.<ref name="Oral3">{{Cite web|url=https://www.aip.org/history-programs/niels-bohr-library/oral-histories/4773-3|title=Edwin McMillan – Session IIII|publisher=[[American Institute of Physics]]|access-date=July 16, 2015}}</ref> У новембру је пратио Опенхајмера на путовању у [[Нови Мексико]] на којем је школа ранча Лос Аламос изабрана за место лабораторије за истраживање оружја пројекта, која је постала лабораторија Лос Аламос.{{Sfn|Rhodes|1986|pp=449–451}} Са Опенхајмером и Џоном Х. Менлијем саставио је спецификације за техничке зграде нове лабораторије.{{Sfn|Hoddeson|Henriksen|Meade|Westfall|1993|p=62}} Регрутовао је особље за лабораторију, укључујући [[Ричард Фајнман|Ричарда Фајнмана]] и Роберта Р. Вилсона, успоставио је [[полигон]] за испитивање познат као ''Anchor Ranch'', и претраживао земљу за техничку опрему од алатних машина до циклотрона.{{Sfn|Hoddeson|Henriksen|Meade|Westfall|1993|p=84}}

Како је лабораторија попримала свој облик, Макмилан је постао заменик шефа пројекта нуклеарног оружја типа пиштоља под морнаричким капетаном Вилијамом С. Парсонсом, експертом за оружја.{{Sfn|Hoddeson|Henriksen|Meade|Westfall|1993|p=84}} Плутонијумском пиштољу, кодног имена "Танки човек" (''Thin Man''),{{Sfn|Hoddeson|Henriksen|Meade|Westfall|1993|p=114}} била је потребна брзина [[пројектил]]а од најмање {{Convert|3000|ft}} у секунди, што су се надали да ће постићи модификованом морнаричком 3-инчном противавионском пушком. Алтернатива је била изградња нуклеарног оружја типа [[имплозија]]. Макмилан се рано заинтересовао за ово, гледајући тестове овог концепта које је спроводио Сет Недермејер. Резултати нису били охрабрујући. Експлозије су резултирале искривљеним облицима.{{Sfn|Rhodes|1986|pp=477–479, 541}} [[Џон фон Нојман]] је проучио програм имплозије у септембру 1943. године и предложио радикално решење које укључује експлозивна сочива. То је захтевало стручност у експлозивима, а Макмилан је позвао Опенхајмера да доведе Џорџа Кистиаковског. {{Sfn|Hoddeson|Henriksen|Meade|Westfall|1993|pp=130–133}} Кистиаковски се придружио лабораторији 16. фебруара 1944, а Парсонсова Е (експлозив) дивизија била је подељена на два дела, са Макмиланом као замеником за пиштољ и Кистиаковским као замеником за имплозију.{{Sfn|Hoddeson|Henriksen|Meade|Westfall|1993|p=139}}

Макмилан је чуо узнемирујуће вести у априлу 1944. године и одвезао се у кањон [[Пахарито|Пахарито]] да се састане са Сегреом. Сегреова група тестирала је узорке плутонијума створеним у [[Нуклеарни реактор|нуклеарним реакторима]] пројекта Менхетн и открила да садржи извесне количине плутонијума-240, изотопа који је изазвао спонтану [[Фисија|фисију]], што је учинило "Танког човека" непрактичним.{{Sfn|Hoddeson|Henriksen|Meade|Westfall|1993|pp=238–239}} У јулу 1944. године Опенхајмер је реорганизовао лабораторију како би уложио свеобухватне напоре на имплозији. Макмилан је и даље био на челу тима за оружја типа пиштољ,{{Sfn|Hoddeson|Henriksen|Meade|Westfall|1993|p=245}} које ће се сада користити само са [[Уранијум-235|уранијумом-235]]. У том случају, "Танког човека" је заменио нови, смањени дизајн назван [[Малиша (бомба)|"Малиша]]".{{Sfn|Hoddeson|Henriksen|Meade|Westfall|1993|pp=256–257}} Макмилан је такође био умешан у имплозију као шеф групе Г-3 у оквиру одељења Г (уређај), која је била одговорна за добијање мерења и времена имплозије,{{Sfn|Hoddeson|Henriksen|Meade|Westfall|1993|pp=272–273}} и служила је као веза лабораторије са пројектом Камел, програмом испитивања из ваздуха који спроводи Калтех. 16. јула 1945. био је присутан на [[Тринити тест|нуклеарном тесту Тринити]], када је успешно експлодирала прва имплозијска бомба.{{Sfn|Jackson|Panofsky|1996|p=225}}
[[Датотека:HD.1A.012 (12662190635).jpg|мини|60-инчни циклотрон, Лабораторија за зрачење, 1939, Макмилан други са десна]]
== Каснији живот ==
У јуну 1945. Макмиланове мисли почеле су да се враћају ка циклотронима. Временом су постајали све већи и већи. Циклотрон од 184 инча био је у фази израде у Лабораторији за радијацију, али он је схватио да се енергија која се користи за убрзавање честица може ефикасније искористити. Варирајући коришћено магнетно поље, честице би могле да се крећу у стабилним орбитама, а веће енергије постижу истим улазним уносом енергије. Ово је назвао „принципом фазне стабилности“, а нови дизајн „ [[Sinhrotron|синхротроном]]“.{{Sfn|Jackson|Panofsky|1996|pp=226–227}} <ref>{{Cite journal|last=McMillan|first=Edwin M.|date=September 1, 1945|title=The Synchrotron—A Proposed High Energy Particle Accelerator|journal=[[Physical Review]]|volume=68|issue=5–6|page=143|bibcode=1945PhRv...68..143M|doi=10.1103/PhysRev.68.143}}</ref> Макмилану непознат, синхротронски принцип је већ изумео Владимир Векслер, који је свој предлог објавио 1944.<ref>{{Cite journal|last=Veksler|first=V. I.|year=1944|title=A new method of accelerating relativistic particles|url=https://books.google.com/books?id=665HAQAAIAAJ|journal=[[Comptes Rendus de l'Académie des Sciences de l'URSS]]|volume=43|pages=329–331}}</ref> Макмилан је сазнао за Векслеров рад у октобру 1945.<ref name="Oral3">{{Cite web|url=https://www.aip.org/history-programs/niels-bohr-library/oral-histories/4773-3|title=Edwin McMillan – Session IIII|publisher=[[American Institute of Physics]]|access-date=July 16, 2015}}</ref> Њих двојица су се почели дописивати, а на крају су постали и пријатељи. 1963. године поделили су награду Атоми за мир, за проналазак синхротрона.<ref name="LBL">{{Cite web|url=http://www.osti.gov/accomplishments/documents/fullText/ACC0365.pdf|title=Edwin McMillan, a biographical sketch|last=Lofgren|first=Edward J.|authorlink=Edward J. Lofgren|publisher=[[Lawrence Berkeley Laboratory]]|archive-url=https://web.archive.org/web/20150723064637/http://www.osti.gov/accomplishments/documents/fullText/ACC0365.pdf|archive-date=July 23, 2015|access-date=July 18, 2015}}</ref> 1964. године Макмилан је добио награду Златна плоча Америчке академије достигнућа.<ref>{{Cite web|url=https://achievement.org/our-history/golden-plate-awards/#science-exploration|title=Golden Plate Awardees of the American Academy of Achievement|website=www.achievement.org|publisher=[[American Academy of Achievement]]}}</ref>

Принцип фазне стабилности тестиран је на старом 37-инчном циклотрону у Берклију након што се Макмилан вратио у Лабораторију за радијацију септембра 1945. Када је установљено да ради, 184-инчни циклотрон је слично модификован.{{Sfn|Jackson|Panofsky|1996|pp=226–227}} <ref name="Oral3">{{Cite web|url=https://www.aip.org/history-programs/niels-bohr-library/oral-histories/4773-3|title=Edwin McMillan – Session IIII|publisher=[[American Institute of Physics]]|access-date=July 16, 2015}}</ref> Редовни професор постао је 1946. Године 1954. именован је за сарадника директора Лабораторије за радијацију. Унапређен је у заменика директора 1958. године. Смрћу Лоренса те године постаје директор, а на том положају остаје до пензионисања 1973. Лабораторија је 1958. преименована у Лоренс Лабораторију за радијацију. 1970. године подељена је у лабораторију Лоренс Беркли и Лабораторију Лоренс Ливермор, а Макмилан је постао директор прве.<ref name="Nobel bio">{{Cite web|url=http://nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1951/mcmillan-bio.html|title=Edwin M. McMillan – Biographical|last=Nobel Foundation|access-date=July 16, 2015}}</ref> <ref name="LBL">{{Cite web|url=http://www.osti.gov/accomplishments/documents/fullText/ACC0365.pdf|title=Edwin McMillan, a biographical sketch|last=Lofgren|first=Edward J.|authorlink=Edward J. Lofgren|publisher=[[Lawrence Berkeley Laboratory]]|archive-url=https://web.archive.org/web/20150723064637/http://www.osti.gov/accomplishments/documents/fullText/ACC0365.pdf|archive-date=July 23, 2015|access-date=July 18, 2015}}</ref> {{Sfn|Jackson|Panofsky|1996|p=230}}

Макмилан је изабран у Националну академију наука 1947. године, обављајући функцију њеног председавајућег од 1968. до 1971. године. Био је члан утицајног Општег саветодавног комитета Комисије за атомску енергију од 1954. до 1958. и Комисије за физику високих енергија Међународне уније чисте и примењене физике од 1960. до 1967.{{Sfn|Seaborg|1993|pp=290–291}} Након одласка у пензију из факултету у Берклију 1974, провео је 1974–75 у [[CERN|ЦЕРН-у]], где је радио на експерименту за мерење [[Магнетни момент|магнетног момента]] [[Мион|миона]]. Одликован је Националном медаљом за науку 1990.<ref name="LBL">{{Cite web|url=http://www.osti.gov/accomplishments/documents/fullText/ACC0365.pdf|title=Edwin McMillan, a biographical sketch|last=Lofgren|first=Edward J.|authorlink=Edward J. Lofgren|publisher=[[Lawrence Berkeley Laboratory]]|archive-url=https://web.archive.org/web/20150723064637/http://www.osti.gov/accomplishments/documents/fullText/ACC0365.pdf|archive-date=July 23, 2015|access-date=July 18, 2015}}</ref>

Макмилан је претрпео први из низа [[Мождани удар|можданих удара]] 1984.<ref name="LBL">{{Cite web|url=http://www.osti.gov/accomplishments/documents/fullText/ACC0365.pdf|title=Edwin McMillan, a biographical sketch|last=Lofgren|first=Edward J.|authorlink=Edward J. Lofgren|publisher=[[Lawrence Berkeley Laboratory]]|archive-url=https://web.archive.org/web/20150723064637/http://www.osti.gov/accomplishments/documents/fullText/ACC0365.pdf|archive-date=July 23, 2015|access-date=July 18, 2015}}</ref> Преминуо је у својој кући у [[Ел Серито (Калифорнија)|Ел Сериту, у Калифорнији]], због компликација од [[дијабетес]]а 7. септембра 1991. Иза њега су остали супруга и троје деце.<ref name="Obit">{{Cite news|url=https://www.nytimes.com/1991/09/09/us/edwin-mcmillan-nobel-laureate-and-chemistry-pioneer-dies-at-83.html|title=Edwin McMillan, Nobel Laureate And Chemistry Pioneer, Dies at 83|last=Lambert|first=Bruce|date=September 9, 1991|work=[[The New York Times]]|access-date=July 16, 2015}}</ref> Његова златна медаља за Нобелову награду налази се у Националном музеју америчке историје, на одељењу [[Smitsonovski institut|Смитсонијан]], у [[Вашингтон]]у.<ref name="NMAH">{{Cite web|url=http://americanhistory.si.edu/collections/search/object/nmah_1119605|title=Nobel Prize Medal in Chemistry for Edwin McMillan|publisher=National Museum of American History, Smithsonian Institution|access-date=July 18, 2015}}</ref>

== Публикације ==

* McMillan, E. M.[https://www.osti.gov/biblio/4421909-focusing-linear-accelerators "Focusing in Linear Accelerators"], University of California Radiation Laboratory, [[:en:Lawrence_Berkeley_National_Laboratory|Lawrence Berkeley National Laboratory]], [[:en:United_States_Department_of_Energy|United States Department of Energy]] (through predecessor agency the [[:en:United_States_Atomic_Energy_Commission|Atomic Energy Commission]]), (August 24, 1950).
* McMillan, E. M.[https://www.osti.gov/biblio/4390661-thick-target-synchrotrons-betatrons "A Thick Target for Synchrotrons and Betatrons"], University of California Radiation Laboratory, [[:en:Lawrence_Berkeley_National_Laboratory|Lawrence Berkeley National Laboratory]], [[:en:United_States_Department_of_Energy|United States Department of Energy]] (through predecessor agency the [[:en:United_States_Atomic_Energy_Commission|Atomic Energy Commission]]), (September 19, 1950).
* McMillan, E. M.[https://www.osti.gov/biblio/4392046-transuranium-elements-early-history "The Transuranium Elements: Early History (Nobel Lecture)"], University of California Radiation Laboratory, [[:en:Lawrence_Berkeley_National_Laboratory|Lawrence Berkeley National Laboratory]], [[:en:United_States_Department_of_Energy|United States Department of Energy]] (through predecessor agency the [[:en:United_States_Atomic_Energy_Commission|Atomic Energy Commission]]), (December 12, 1951).
* McMillan, E. M.[https://www.osti.gov/biblio/915423-notes-quadrupole-focusing "Notes on Quadrupole Focusing"], University of California Radiation Laboratory, [[:en:Lawrence_Berkeley_National_Laboratory|Lawrence Berkeley National Laboratory]], [[:en:United_States_Department_of_Energy|United States Department of Energy]] (through predecessor agency the [[:en:United_States_Atomic_Energy_Commission|Atomic Energy Commission]]), (February 9, 1956).
* McMillan, E. M.[https://www.osti.gov/biblio/4505965-some-thoughts-stability-nonlinear-periodic-focusing-systems "Some Thoughts on Stability in Nonlinear Periodic Focusing Systems"], University of California Radiation Laboratory, [[:en:Lawrence_Berkeley_National_Laboratory|Lawrence Berkeley National Laboratory]], [[:en:United_States_Department_of_Energy|United States Department of Energy]] (through predecessor agency the [[:en:United_States_Atomic_Energy_Commission|Atomic Energy Commission]]), (September 5, 1967).

== Напомене ==
{{Извори|30em}}

== Референце ==
* {{Cite book|url=https://archive.org/details/criticalassembly0000unse|title=Critical Assembly: A Technical History of Los Alamos During the Oppenheimer Years, 1943–1945|last=Hoddeson|first=Lillian|last2=Henriksen|first2=Paul W.|last3=Meade|first3=Roger A.|last4=Westfall|first4=Catherine L.|publisher=Cambridge University Press|year=1993|isbn=0-521-44132-3|location=New York|oclc=26764320|ref=harv|author-link=Lillian Hoddeson|author-link4=Catherine Westfall|url-access=registration}}
* {{Cite journal|last=Jackson|first=David J.|author-link=John David Jackson (physicist)|last2=Panofsky|first2=W.K.H.|author-link2=|year=1996|title=Biographical Memoirs: Edwin Mattison McMillan (18 September 1907 – 7 September 1991)|url=http://www.nasonline.org/publications/biographical-memoirs/memoir-pdfs/mcmillan-edwin.pdf|journal=Biographical Memoirs|publisher=National Academy Press|volume=69|pages=215–241|access-date=July 16, 2015|ref=harv}}
* {{Cite journal|last=Lofgren|first=Edward J.|author-link=Edward J. Lofgren|last2=Abelson|first2=Philip H.|author-link2=Philip Abelson|last3=Helmolz|first3=A. Carl|author-link3=A. Carl Helmholz|date=February 1992|title=Obituary: Edwin M. McMillan|journal=Physics Today|volume=45|issue=2|pages=118–119|bibcode=1992PhT....45b.118L|doi=10.1063/1.2809550|ref=harv|doi-access=free}}
* {{Cite book|title=The Making of the Atomic Bomb|title-link=The Making of the Atomic Bomb|last=Rhodes|first=Richard|publisher=Simon & Schuster|year=1986|isbn=0-671-44133-7|location=London|ref=harv|author-link=Richard Rhodes}}
* {{Cite journal|last=Seaborg|first=Glenn|author-link=Glenn T. Seaborg|year=1993|title=Biographical Memoirs: Edwin Mattison McMillan (18 September 1907 – 7 September 1991)|url=https://archive.org/details/sim_proceedings-of-the-american-philosophical-society_1993-06_137_2/page/286|journal=Proceedings of the American Philosophical Society|volume=137|issue=2|pages=286–291|jstor=986736|ref=harv}}

== Спољашње везе ==
* [http://manhattanprojectvoices.org/oral-histories/edwin-mcmillans-lecture Аудио предавање Едвина Макмилана у Националној лабораторији Лос Аламос] Гласови пројекта Менхетн
* [http://manhattanprojectvoices.org/oral-histories/elsie-mcmillans-lecture Аудио предавање Елси Макмилан у Националној лабораторији Лос Аламос] Гласови пројекта Менхетн
* Макмиланово Нобелово предавање: [http://nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1951/mcmillan-lecture.html Трансуранијумски елементи: рана историја]
 
{{Нобелова награда за хемију}}
{{нормативна контрола}}

{{СОРТИРАЊЕ:Макмилан, Едвин Матисон}}
[[Категорија:Рођени 1907.]]
[[Категорија:Умрли 1991.]]
[[Категорија:Нобеловци за хемију]]
[[Категорија:Амерички нобеловци]]