Изворни код странице Астероид

[[Датотека:243 ida.jpg|мини|десно| Астероид [[243 Ида]] и њен природни сателит Дактил, а то је био први месец који је био откривен код астероида]]
[[Датотека:InnerSolarSystem-en.png|мини|десно|Јупитерови [[Тројански астероид|Тројанци]] се налазе на [[Јупитер]]овој стази, 60° испред и иза Јупитера]]
[[Датотека:Asteroidsscale.jpg|мини|десно|Поређење величина планетоида: [[4 Веста]], [[21 Лутеција]], [[253 Матилда]], [[243 Ида]] и њен природни сателит Дактил, [[433 Ерос]], [[951 Гаспра]], [[2867 Штеинс]], [[25143 Ајтокава]]]]
[[Датотека:4 Vesta 1 Ceres Moon at 20 km per px.png|мини|десно|Највећи планетоид с горње слике [[4 Веста]] (лево),<ref>{{cite web|url=http://www.space.com/spacewatch/050204_2004_mn4.html | title = Closest Flyby of Large Asteroid to be Naked-Eye Visible| website = Space.com|date=4. 2. 2005}}</ref> с патуљастим планетом [[1 Церес]] (у средини) и Земљиним [[Месец]]ом (десно) приказаним у сразмери]]
[[Датотека:Ceres - RC3 - Haulani Crater (22381131691) (cropped).jpg|мини|десно|[[1 Церес]]а]]
[[Датотека:Galileo Gaspra Mosaic.jpg|мини|десно|951 Гаспра је први планетоид који је био сликан из близине]]
[[Датотека:Moon and Asteroids 1 to 10.svg|мини|десно|Величина првих 10 откривених планетоидa у поређењу с [[Месец]]ом: [[1 Церес]], [[2 Палас]], [[3. јунона]], [[4 Веста]], [[5 Астреја]], [[6 Хеба]], [[7 Ирида]], [[8 Флора]], [[9 Метида]] и [[10 Хигија]]]]
[[Датотека:Vesta Cratered terrain with hills and ridges.jpg|мини|200п|десно|Површина планетоида [[4 Веста]] избраздана [[кратер]]има]]
[[Датотека:(253) mathilde.jpg|мини|десно|[[253 Матилда]] је Ц - планетоид или [[угљеник]]ов планетоид, дужине је око 50 [[километар]]а, који на себи има [[кратер]] велик скоро половину дужине. [[Фотографија]] је снимљена 1997. са [[Свемирска летелица|свемирске летилице]] -{''NEAR Shoemaker''}-]]
[[Датотека:masses of asteroids vs main belt.png|мини|десно|[[Маса]] 12 највећих познатих планетоида, у поређењу с масом осталих планетоида у [[астероидни појас|астероидном појасу]]<ref name="Baer2011">[http://home.earthlink.net/~jimbaer1/astmass.txt "Recent Asteroid Mass Determinations"] {{Wayback|url=http://home.earthlink.net/~jimbaer1/astmass.txt |date=20131021074442 }}. Maintained by Jim Baer. Last updated 2010-12-12.</ref>]]
[[Датотека:Dawn-image-070911.jpg|мини|десно|[[4 Веста]], сликана са [[Зора (свемирска сонда)|свемирске летилице Зора]]]]
[[Датотека:PIA02475 Eros' Bland Butterscotch Colors.jpg|мини|десно| Неколико погледа на планетоид [[433 Ерос]] у природним бојама]]
[[Датотека:Kirkwood Gaps.svg|мини|десно|Четири значајне и очите [[Кирквудове зоне|Кирквудове пукотине]] у [[Астероидни појас|астероидном појасу]]]]
[[Датотека:Aten Sept 11 2013.png|мини|десно|Планетоид [[2062 Атен]] који спада у групу [[Астероиди блиски Земљи|Земљи блиских астероида]]]]

'''Астероиди''' или '''планетоиди''' су [[камен]]а или [[метал]]на [[небеско тело|небеска тела]] [[пречник]]а већег од 1 [[метар]], који самостално или у групи сличних тела обилазе око [[Сунце|Сунца]].<ref>{{cite web|url=http://ssd.jpl.nasa.gov/?asteroids| title = Asteroids | publisher=NASA – Jet Propulsion Laboratory | accessdate=13. 9. 2010}}</ref> Већина планетоида обилази Сунце у главном планетоидном појасу ([[астероидни појас]]) између [[Марс]]а и [[Јупитер]]а, део прилази Сунцу ближе од Марса ([[Амори]]) и Земље ([[1862 Аполон|Аполони]]) и називају се [[Астероиди блиски Земљи|Земљи блиски астероиди]], део се креће на путањи Јупитера или других планета ([[Тројански астероид|Тројанци]]). У поређењу с [[планет]]ама много су мањи и најчешће неправилног облика. Настали су од остатака протопланетарне материје која се није припојила планетима за време стварања система из [[протопланетарни диск|протопланетарног диска]]. Најчешће круже око матичне звезде властитом путањом или као [[природни сателит]]и (месеци) већих планета. Неки од њих се налазе везани [[гравитација|гравитацијским]] силама уз планете, у групама које орбитирају у путањи планета, испред или иза. Иако се донедавно мислило друкчије, откривено је да астероиди могу имати властите месеце када је у орбити око астероида [[243 Ида]] пронађен сателит назван [[243 Дактил|Дактил]]. До сада их је откривено близу 80.000, а око 11.000 их је добило службена имена - редни број и име. Процењује се да би их у нашем систему могло бити неколико милиона.<ref>{{cite web|title=What Are Asteroids And Comets? | url=http://neo.jpl.nasa.gov/faq/#ast | work=Near Earth Object Program FAQ | publisher = [[NASA]] | accessdate=13. 9. 2010 | archiveurl= https://web.archive.org/web/20100909210213/http://neo.jpl.nasa.gov/faq/| archivedate=9. 9. 2010}}</ref>

Према [[Електромагнетски спектар|спектралној]] анализи рефлектоване [[светлост]]и планетоиди се могу поделити на [[угљеник]]ове (-{C}-), којих има око 75% и садрже тамна угљеникова једињења, [[метал]]не (-{M}-), којих има око 8%, и [[силикати|силикатне]] (-{S}-), којих има око 17%. [[Телескоп]]ом се не може ни највећи планетоид видети, па им се пречници мере посредно, приликом [[окултација]] [[звезда]] или из сјаја уз процењени [[албедо]]. Помоћу [[Свемирска летелица|свемирских летелица]] снимљени су [[433 Ерос]], [[951 Гаспра]], [[243 Ида]], [[25143 Ајтокава]], [[253 Матилда]] и други. [[Транс-нептунски објекти]] или небеска тела која су даља од [[Нептун]]а обично се не сматрају планетоидима.

Према томе, астероиди или планетоиди су хладна небеска тела која пребивају претежно у подручју од 2,2 до 3,5 [[Астрономска јединица|АЈ]]. Изван тог астероидног појаса или прстена налази се само неколико постотака астероида. Кретање планетоида је без изузетака директно. [[Планетарна путања|Издуженост стаза]] и [[нагиб осе|нагиб]] према [[еклиптика|еклиптици]] већи су него код планета. Просечан нумерички [[ексцентрицитет]] износи 0,15, а знатна већина планетоида нема ексцентрицитет већи од 0,3. Крајња вредност је 0,88. У правилу већег ексцентрицитете стаза имају планетоиди мањих [[маса]]. Просечна [[инклинација]] стаза мања је од 10°, а за већину планетоида мања од 16°. То значи да стазе планетоида нису тако близо равни еклиптике као стазе планета, али нису ни јако расуте, посебно ако се узме у обзир да се стазе планетоида лакше мењају. Велике планете су у стању да их знатно поремете. Планетоиди су небеска тела мања од 1.000 [[километар]]а. Петнаестак их има у пречнику више од 250 -{km}-.<ref>[[Vladis Vujnović]] : "Astronomija", Školska knjiga, 1989.</ref>

== Мала тела Сунчевог система ==
{{главни|Мала тела Сунчевог система}}

Мала тела Сунчевог система су астероиди (планетоиди), [[комет]]е, [[метеорит]]и и [[метеор]]и, те ситна раздробљена материја која плута међупланетарним простором.<ref>{{cite web|title=What is the difference between an asteroid and a comet?| url = http://coolcosmos.ipac.caltech.edu/ask/181-What-is-the-difference-between-an-asteroid-and-a-comet-| website = Cool Cosmos| publisher = Infrared Processing and Analysis Center| accessdate=13. 8. 2016}}</ref> Међу [[природни сателит|природним (планетским) сателитима]] има и тела која по физичким својствима припадају реду малих тела. Занимање за астероиде обновљено је недавно. Сазнале су се нове чињенице о њиховом физичком стању и наслућене су непосредне везе с осталим малим небеским телима. Знатан напор је уложен на повезивању комета с астероидима, астероида с метеорима, метеора с метеоритима. Успоредна хемијско - минералошка испитивања метеорита и астеорида, једних у [[лабораторија|лабораторији]], других на раздаљини уз помоћ оптичких метода, довела су до непобитног закључка да су метеорити повезани с астероидима. Метеорити су директни остаци појединих астероида. Истовремено, метеорити немају ништа физички заједничко с метеорским ројевима. Метеоре и метеорите потребно је пажљиво раздвојити, не обазирући се на језичку сличност и сличност појаве на делу пута кроз атмосферу. Утврђено је да од комета настају [[Метеорски поток|потоци метеора]]; потоци прате постојеће комете или се налазе на путањама ишчезлих комета. Не зна се за иједан такав метеор који је успешно прошао кроз [[Zemljina atmosfera|атмосферу]]. Према томе, астероиди или планетоиди су повезани с метеоритима, а кометЕ с метеорима. О вези астероида и комета спекулише се на нивоу [[Космогонија|космогонијских теорија]] или теорија о постанку [[Сунчев систем|Сунчевог система]].<ref name="Rubin2010">{{cite journal|last=Rubin| first = Alan E.| last2=Grossman| first2 = Jeffrey N.| title = Meteorite and meteoroid: new comprehensive definitions| journal = Meteoritics and Planetary Science |year=2010| bibcode = 2010M&PS...45..114R | doi = 10.1111/j.1945-5100.2009.01009.x|doi-access=free}}</ref><ref name="Universe Today">{{cite web|title=What is the difference between asteroids and meteorites?| url = http://www.universetoday.com/36398/what-is-the-difference-between-asteroids-and-meteorites/ | website = Universe Today: Space and Astronomy News | publisher = Universe Today| accessdate=13. 8. 2016}}</ref>

== Дефиниција ==
Још увек не постоји тачна дефиниција астероида. Стручњаци се разилазе у мишљењима како да на одговарајући начин класификују астероиде према маси, величини, саставу и положају у планетарном систему. Предлог је да се астероидима називају тела већа од 50 [[метар]]а у пречнику, мања од планета и каменог или металног састава. Још мања тела, која се потпуно распадну и изгоре при уласку у [[Земљина атмосфера|Земљину атмосферу]] спадала би у категорију [[метеороид]]а, док би се астероидима називала она која при удару у Земљу могу допрети до земљине површине. Око Сунца обилази безброј камених громада чија се величина креће од неколико метара па до 1000&nbsp;km. Када се гледају телескопом, личе на ситне звезде, и зато су их астрономи назвали астероиди („звездолики“).

Назив '''планетоид''' (попут [[планет]]а) или мали планет тим телима најбоље одговара јер се око Сунца крећу самостално попут планета, мали су, а и стазе им се много не разликују од планетских. Назив '''астероид''' (попут звезда) дао им је рано, почетком 19. века [[Вилхелм Хершел]], због њихове појаве - помоћу [[телескоп]]а се лако могу заменити са звезде - али и због тога што је сматрао да су у сродству с [[комет]]има, да настају од њих и да су стигли из звезданих даљина.

== Историја открића ==
Планетоиди престављају занимљиву врсту [[небеско тело|небеских тела]] и због бројности и због свог посебног смештаја у процепу између [[Марс]]ове и [[Јупитер]]ове стазе. Стазе те две планете толико су одвојене да је већ [[Јохан Кеплер]] 1596. у књизи ''Тајне космографије'', спекулисао о небеском телу које се у том простору креће. Године 1772. нађено је математичко правило које до данас није физички поткрепљено, а којим се веома добро одређују удаљености планета. [[Johann Daniel Titius|Јохан Даниел Титиус]] и [[Johann Elert Bode|Јохан Елерт Боде]] пронашли су једноставну законитост према којој се могу рачунати удаљености планета од Сунца. Премда [[Титиус-Бодеово правило]] није поуздано физички растумачено, а такође не даје добре резултате за далеке планете, ипак је наговестило да се између путања Марса и Јупитера треба налазити неки планет. Ово правило предвиђа постојање планета на удаљености 2,8 [[Астрономска јединица|АЈ]] од Сунца. Правило је дато изразом:

::<math>a = 0.4 + 0.15 \cdot 2^{n-1} </math>
 
гдје је: -{''n''}- - редни број планета, -{''a''}- - удаљеност -{''n''}--тог планета до Сунца у астрономским јединицама (АЈ). Први члан низа знатно одступа од удаљености коју има [[Меркур]], не узме ли се -{''n''}- = - ∞, што дакако, није у [[Аритметички низ|аритметском низу]] с осталим [[Експоненцијална функција|експонентима]]. То магично правило добро је предсказало удаљеност [[Уран]]а, који је открио [[Вилхелм Хершел]] 1781.<ref>In an oral presentation ({{cite web|url=http://had.aas.org/meetings/2013bAbstracts.html#HADII|title=HAD Meeting with DPS, Denver, October 2013 - Abstracts of Papers|accessdate=14. 10. 2013|archive-url=https://web.archive.org/web/20140901143955/http://had.aas.org/meetings/2013bAbstracts.html#HADII|archive-date=1. 9. 2014|url-status=dead}}), Clifford Cunningham presented his finding that the word has been coined by Charles Burney, Jr., the son of a friend of Herschel, see {{cite web|title=Local expert reveals who really coined the word 'asteroid'|url=http://www.sun-sentinel.com/news/broward/fl-asteroid-word-origin-20131008,0,501498,full.story|date=8. 10. 2013|accessdate=10. 10. 2013|publisher=South Florida Sun-Sentinel|archive-date=30. 11. 2014|archive-url=https://archive.today/20141130155012/http://www.sun-sentinel.com/news/broward/fl-asteroid-word-origin-20131008,0,501498,full.story|url-status=dead}}. See also {{cite web| url = http://www.space.com/10593-post-william-herschel-coin-term-asteroid.html| title = Who Really Invented the Word 'Asteroid' for Space Rocks?| last = Wall| first = Mike| publisher = SPACE.com| date = 10. 1. 2011| accessdate = 10. 10. 2013}}</ref> Касније се увидело да је осма планета, [[Нептун]], прекобројна. Упркос томе једнакост јасно показује да између Марса и Јупитера има места за још једну планету.

Године 1800. у потрагу за „недостајућом“ планетом покренуло је 12 немачких астронома. Потрага је дала резултат у ноћи од 31. децембра 1800. на 1. јануар 1801. када их је предухитрио Италијан [[Ђузепе Пјаци]] који је у Палерму, током рутинског претраживања неба открио тело Сунчевог система које је названо [[1 Церес|Церес]] (женско име Церера). Исте је године знаменити немачки математичар [[Карл Фридрих Гаус]] прорачунао елементе стазе овог тела и показао да би се могло радити о „недостајућој“ планети. Астрономе је збуњивала величина Цереса (само 940 -{km}- у пречнику), јер су очекивали много веће тело. Међутим, већ након две године [[Heinrich Wilhelm Matthias Olbers|Олберс]] је открио [[2 Палас|Палас]] (женско име Палада), који се креће сличном стазом којом и Церес. До 1807. године су откривени [[3. јуно|Јуно]] и [[4 Веста|Веста]], два небеска тела малог сјаја и величине, која се добро уклапају у редослед планета. Убрзо се показало да је [[Сунчев систем]] препун малих планета које данас зовемо планетоиди или астероиди.

Колико је тиме Титиус-Бодеово правило задовољено, толико је и доведено у питање. Откуда две планете на месту једне? Олберс је стога поставио хипотезу катастрофе прародитељског тела, неке замишљене планете [[Фајетон]]а. Одломци те планете мора да лутају стазама које се приближавају и секу. На ту хипотезу га је подстакнуло управо то својство стаза Цереса и Паласа да се јако зближавају у две дијаметрално супротне тачке. У једном од подручја зближавања нашао је [[Карл Лудвиг Хардинг]] 1. септембара 1804. треће тело, [[3. јуно]] (женско име Јунона). Олберс је 29. марта 1807. открио и четврто тело (4 Веста).<ref>{{cite web|url=http://www.minorplanetcenter.net/iau/lists/Desigs.html | title = Provisional Designations], Minor Planet Center|date=26. 3. 2016}}</ref> Открића осталих планетоида настављена су тек 1845. Иако планетоида има много више, у више различитих група, Олберсова је хипотеза о настанку малих планета је условила начин гледања на природу малих планета.<ref>{{cite web|url=http://www.planetary.org/blogs/guest-blogs/lou-friedman/20130219-vermin-of-the-sky.html | website = The Planetary Society | title = Vermin of the Sky |author = Friedman, Lou}}</ref><ref>{{cite magazine|last=Hale| first=George E. |authorlink = George Ellery Hale | title = Address at the semi-centennial of the Dearborn Observatory: Some Reflections on the Progress of Astrophysics |url=https://archive.org/details/sim_popular-astronomy_1916-11_24_9/page/550| magazine=Popular Astronomy |year=1916| volume=24 |pages=550-558,at| bibcode= 1916PA.....24..550H |bibcode-access=free| pages = 555 }}</ref><ref>{{cite journal|last=Seares| first = Frederick H. | title = Address of the Retiring President of the Society in Awarding the Bruce Medal to Professor Max Wolf | journal=Publ. Astr. Soc. Pacific |year=1930| volume=42 |pages=5-22,at| bibcode= 1930PASP...42....5S |bibcode-access=free | doi= 10.1086/123986 |doi-access=free| pages = 10 }}</ref>

Међу откривачима планетоида било је и доста [[Аматерска астрономија|аматера]]. До краја 19. века било је познато неколико стотина планетоида. Фотографске методе откривања развиле су се после 1900. године. Ако стаза није довољно тачно одређена, планетоид се после открића може загубити и поново открити. То се догађа и упркос помоћи [[Рачунарство|рачунарске технике]]. Кретању помаже промјењивост планетоидних стаза. Данас планетоиде изучава двадесетак [[опсерваторија]]. Уписано је и именовано више од 2.300 планетоида и одређене су им стазе.

Истраживање планетоида, а и осталих тела Сунчевог система, било је у првој половини 19. века занемарено на рачун [[астрофизика|астрофизичких]] испитивања. Истраживање физичких особина планетоида захуктало се после 1970, када су откривени планетоиди врло малих и необичних стаза; оних који стижу у близину Сунца и Земље и међу којима се налазе родитељска тела метеорита. Узнапредовала лабораторијска испитивања метеорита омогућила су са своје стране дубљи увид у физички развој малих тела Сунчевог система, у њихово доба и еволуцијске везе. Мале димензије планетоида отежавају испитивање њиховог физичког стања. Само малобројним планетоидима види се [[угаони пречник|угаоне димензије]]. Од 1970. уведена су боља инструментална помагала, као оптичко - електронски појачивачи слика, те нови поступци [[Оптичка астрономија|оптичке интерферометрије]]. Од класичних метода примењује се мерење моћи одраза, вишебојна фотометрија, мерења поларизације светлости, радиометрија (поређење сјаја у видљивом и [[Инфрацрвено зрачење|инфрацрвеном подручју]]) и метода [[окултација]]. Истовременим посматрањима окултација неке звезде, из више опсерваторија на Земљи, једноставно се одређује облик и величина небеског тела које је звезду заклонило. Тим су путем врло тачно одређене димензије неколицине планетоида.<ref>{{cite web|last=Chapman| first=Mary G. |date=17. 5. 1992 | url=http://astrogeology.usgs.gov/About/People/CarolynShoemaker | title = Carolyn Shoemaker, Planetary Astronomer and Most Successful 'Comet Hunter' To Date | publisher=USGS | accessdate=15. 4. 2008}}</ref>

Највећи број планетоида добио је женска имена, најпре из [[митологија|митологије]], затим обична властита женска имена, па имена научника у женском роду, разних назива, омиљених јела, литерарних јунака, те имена градова, држава, савремених или митолошких личности, без обзира на то да ли су изворни облици у мушком или женском роду. Тако се међу њима налазе Ана, Марија, Бредихина, Владилена (кованица по Лењину), Филозофија, Геометрија, Папагена, Гагарина, Хермес, Сизиф, Кецалкоатл. Поводом отварања Звездарнице Хрватскога природословног друштва у [[Загреб]]у дат је једном астероиду и назив [[589 Хрватска]]. У [[Пула|Пули]] је у 19. веку откривено двадесетак планетоида, међу којима су [[143 Адрија]], [[183 Истра]] и други.

== Физичка својства ==
Укупна [[маса]] астероида се данас процјењује на 10<sup>22</sup> [[килограм|кг]] (око 1000 пута мање од масе [[Земља|Земље]] или 10 део [[Месец|Месечеве]] масе, што би било довољно да се изгради једно [[небеско тело]] пречника 1.500 [[километар]]а), од чега око 10% отпада само на [[1 Церес|Церес]]. До сада је пронађено 238 астероида већих од 100 -{km}- и верује се да су то сви, док се за мање астероиде верује да их је откривен тек мали постотак. Процена је да постоји око милијарду тела већих од 1 -{km}-. Астероиди се око Сунца крећу у истом смеру као и планете. Просечне [[инклинација|инклинације]] (нагиб у односу на [[еклиптика|еклиптику]]) су мање од 16°. Астероиди немају [[Атмосфера небеског тела|атмосфере]]. Већина астероида је удаљена од Сунца између 1,7 и 4 [[АЈ]] у подручју названом [[астероидни појас]]. Већина астероида у астероидном појасу имају [[ексцентрицитет]] од 0,1 до 0,2. У самом астероидном појасу постоји подручје највеће густине путања астероида (између 2,2 и 3,3 АЈ) - главни појас.

Астероиди ротирају, а како су неправилног облика, то доводи до промене њиховог сјаја и [[Привидна магнитуда|привидне величине]]. На темељу мерења периода промене може се одредити и период ротације. Како су астероиди малих димензија, облик им се не може уочити ни највећим [[телескоп]]има. Међутим, посматрањем [[окултација]] (замрачивања, сакривања) звезда, астероидима се могу одредити облик и димензије. По димензијама је јединствен астероид [[1620 Геограпхос|1620 Географос]] који је штапићастог облика. Неки од њих узајамно су везани својим гравитацијским пољем и заједно се крећу око Сунца. Пример је један од [[Тројански астероид|Тројанаца]]: [[624 Хектор]].

Како [[Дужина|линеарне]] димензије планетоида падају, тако им број расте. Судари међу планетоидима воде сталном дробљењу, па тако настају све мања тела и ситан међупланетарни прах. Релативне [[брзина|брзине]] планетоида крећу се од 5 [[Метар у секунди|-{km/s}-]], што је довољно да при [[Судар|сразу]] дође до катастрофалних последица. Већина планетоида су неправилног облика. Има их овалних, а неки су можда и [[сфера|сферни]], за што нема директних доказа. Неки су планетоиди, чини се, двоструки, а имају и [[природни сателит|природне сателите]]. Планетоид [[532 Herculina|532 Херкулина]], пречника око 220 -{km}-, на размаку од 1.000 -{km}- праћен је телом пречника 45 -{km}-. Нема начелне препреке да се планетоиди крећу у групама међусобно повезаним [[гравитација|гравитацијом]], па су чланови групе само условно „[[Природни сателит|сателити]]“.

Планетоиди се окрећу, а период [[Ротација|ротације]] износи од 2.5 до 85 [[сат]]и, у просеку 8 сати. Површина планетоида је чврста. И код највећих планетоида материја је у чврстом стању од површине до средишта. Атмосферу немају, што је одлучна разлика у односу на [[комет]]е. Унутрашњост једног великог планетоида састоји се од металне ([[гвожђе|гвозденог]]) језгра и стеновитог ([[силикати|силикатног]]) плашта, око којега је обавијена кора с много [[угљеник]]а. Мали планетоид диобени је остатак већег планетоида, па се према томе може састојати од сваког тог материјала посебно. Планетоиди генерално имају врло низак [[албедо]]. Према одразној моћи површине и према саставу истичу се 3 групе. Прва укључује веома тамна тела, с албедом од 0,01 до 0,06; површина им је као код најцрњег [[угаљ|угља]]. То су Ц - планетоиди или угљеникови. Међу њих улази и [[1 Церес|Церес]], а такође и 75% свих планетоида. Друга и трећа група, камени или С - планетоиди (15%) и метални или М - планетоиди (10%), имају албедо од 0,08 до 0,40. Површина им се састоји од шупљикавог и прашног материјала, [[реголит]]а. Велика разноликост, у хемијском и минералном саставу, последица је различите судбине појединих примерака. Планетоиди су родитељска тела [[метеорит]]има. Метеорити потичу од раздробљеног материјала оних планетоида који се крећу у близини [[Земљина путања|Земљине стазе]].

{| class="wikitable" style="margin:auto;"
|+ Приближан број планетоида (-{N}-) већих од пречника (-{D}-)<ref>{{Cite web|url=http://www.astro.washington.edu/users/ivezic/Astr598/lecture4.pdf|title=Wayback Machine|last=|first=|date=|website=|archive-url=https://web.archive.org/web/20110720111753/http://www.astro.washington.edu/users/ivezic/Astr598/lecture4.pdf|archive-date=20. 07. 2011|url-status=dead|access-date=}}</ref>
|-
! -{D}-
|100 -{m}- || 300 -{m}- || 500 -{m}- || 1 -{km}- || 3 -{km}- || 5 -{km}- || 10 -{km}- || 30 -{km}- || 50 -{km}- || 100 -{km}- || 200 -{km}- || 300 -{km}- || 500 -{km}- || 900 -{km}-
|-
! -{N}-
| ~ 25 000 000 || 4 000 000 || 2 000 000 || 750 000 || 200 000 || 90 000 || 10 000 || 1 100  || 600 || 200 || 30 || 5 || 3 || 1
|}

== Груписање астероида ==
Уобичајено је да се астероиди групишу према [[планетарна путања|орбиталним]] карактеристикама и према фотометријским и [[Спектроскопија|спектроскопским]] својствима, која указују на разлике у структури. Стазе планетоида су због различитих [[инклинација]] и [[ексцентрицитет]]а врло разбацане, па њихов директни снимак не показује правилности. Међутим, ако се стазе среде тако да се на цртеж унесу само средње удаљености ([[елипса|велике полуосе]] стаза -{''a''}-, ili [[Звездана година|сидерички период опхода]] -{''P''}-, или средње дневно кретање -{''n''}-), тада се планетоидни прстен раслојава у подсистеме - у отприлике 7 прстена. Тако формиране стазе називају се средњим стазама. Средње дневно кретање одређено је као:

: <math> n (\frac{''}{dan} \,)=\, \frac{3548}{P (god.)} \, =\, \frac{3548}{(\frac{a}{AJ})^{3/2}} \!</math>

То је у ствари [[угаона брзина]] -{''ω = 2 π / P''}-, изражена бројем [[Ступањ (угао)|угаоних секунди]] које тело превали у просеку у једном дану.

Стазе планетоида зависе од начина на који су планетоиди настали и од сталних поремећења. Чим се стаза планетоида мало поремети, било блиским сусретом или директним сударом с другим планетоидом, [[гравитација|гравитацијски]] се утицај планета одмах изражава па долази до снажног поремећења, које делује све док планетоид не уђе у подручје где је поремећење слабије. Стога планете одлучујуће утичу на размештај планетоида, те они нека подручја избегавају, а у некима се гомилају. Долази до [[Rezonancija (fizika)|резонанција]]. Утицај [[Јупитер]]а је одлучујући, затим следи утицај [[Марс]]а и других планета. За резонанције важан је однос између периода обиласка планетоида -{''P''}- и периода обиласка планета -{''P<sub>P</sub>''}-. Оне стазе за које је однос између тих периода пропорционалан имају то својство да је поремећење или веома јако или веома слабо.

Чистине у средњим кретањима планетоида уочио је [[Daniel Kirkwood|Данијел Крквуд]] 1866. Чистине одговарају односима периода планетоида и Јупитера:

: <math> \frac{P}{P_P} \, = \, \frac{1}{2} \, , \, \frac{1}{3} \, , \, \frac{1}{4} \, , \, \frac{2}{5} \, , \, \frac{2}{7} \, , \, \frac{3}{5} \, , \, \frac{3}{7} \, , \, \frac{5}{11} \, </math>

те односу периода планетоида и [[Марс]]а једнаком 2 : 1. За неке пак односе периода планетоида и Јупитера стазе су веома стабилне, па се ту они баш окупљају. То су резонантни планетоиди. За њих вреди:

: <math> \frac{P}{P_P} \, = \, \frac{2}{3} \, , \, \frac{3}{4} \, , \, \frac{1}{1} \, </math>

Прва група од неколико планетоида предвођена је [[153 Хилда|Хилдом]]. Стазе тих тела стабилне су иако се због великог ексцентрицитета пружају близу Јупитерове стазе, али се због згодног односа у броју обилазака (комензурабилности периода) никада истовремено, на блиском делу стаза, не нађу Јупитер и планетоиди. Зато их Јупитер јако не поремећује. Друга група је мања (на пример [[279 Thule|279 Тал]]), а трећу групу чине знаменити [[Тројански астероид|Тројанци]].

=== Орбиталне групе ===
Према [[планетарна путања|орбиталним]] карактеристикама, астероиди су подељени у групе и породице. Обично се групи даје име по астероиду који је у њој први откривен.
* [[Кирквудове зоне]]
* [[Хирајамине породице]]
* [[Земљи блиски астероиди]] ([[Енглески језик|енг]]. -{''Near Earth Asteroid''}-)
* [[Кентаур (астероид)|Кентаури]]
* [[Тројански астероид|Тројанци]]
* [[Којперов појас]]

Све наведене групе чине астероиди у орбити око Сунца, мада се могу пронаћи и као планетни сателити, што се сматра вероватним јер су по саставу врло слични астероидима. Могући кандидати су: оба Марсова сателита [[Фобос]] и [[Дејмос]], [[Јупитерови природни сателити|Јупитерови]] неправилни сателити, Сатурнов најудаљенији сателит [[Феба (сателит)|Феба]] и други [[Природни сателити Сатурна|Сатурнови]] неправилни сателити.

[[Датотека:Lagrange points2.svg|мини|200п|десно|[[Лагранжова тачка]] једно је од решења [[Проблем три тела|проблема три тела]], с тиме да је треће тело тачкасто и без масе. За треће је тело [[Жозеф Луј Лагранж]] нашао да може непоремећено да опстане у систему, на положају 5 тачака у равни у којој се сва тела крећу.]]
[[Датотека:944Hidalgo-position.png|мини|200п|десно| Планетоид [[944 Хидалго]] дуго је био познат као најдаљи. Откривен је 1920. [[елипса|Велика полуоса]] стазе је 5,8 [[АЈ]], [[ексцентрицитет]] је знатан, 0,66, а [[инклинација]] је велика, од 42° до 43°.]]

=== Спектрална класификација ===
{{главни|Спектрална класификација астероида}}
У почетку су астероиди били подељени у три групе према саставу површинског материјала, односно својствима површине: боји, [[албедо|албеду]] (коефицијенту рефлексије) и спектралном типу. Број група у овој подели расте с открићима нових астероида и тренутно их има 14.

Прве три групе су:
* [[Астероид С-типа|С-тип]]: силикатни астероиди, сачињавају 17% свих откривених астероида
* [[Астероид Ц-типа|Ц-тип]]: карбонски (угљенични) астероиди, сачињавају 75% свих откривених астероида
* [[Астероид М-типа|М-тип]]: метални астероиди, сачињавају 8% свих откривених астероида

Остале групе, према спектралној класификацији:
* [[Астероид А-типа|Астероиди А-типа]]
* [[Астероид Б-типа|Астероиди Б-типа]] 
* [[Астероид Д-типа|Астероиди Д-типа]]
* [[Астероид Е-типа|Астероиди Е-типа]]
* [[Астероид Ф-типа|Астероиди Ф-типа]] 
* [[Астероид Г-типа|Астероиди Г-типа]] 
* [[Астероид П-типа|Астероиди П-типа]]
* [[Астероид Q-типа|Астероиди Q-типа]] 
* [[Астероид Р-типа|Астероиди Р-типа]] 
* [[Астероид Т-типа|Астероиди Т-типа]] 
* [[Астероид В-типа|Астероиди В-типа]]

=== Тројанци ===
{{главни|Тројански астероид}}

Занимљива група планетоида дели путању с [[Јупитер]]ом, стаза им се налази у резонанцији 1 : 1 с Јупитеровом стазом. Тројанци чине историјски први установљени пример стабилних резонантних путања, а смештени су у [[Лагранжова тачка|Лагранжовим тачкама]] -{L<sub>4</sub>}- и -{L<sub>5</sub>}-. Први од Тројанаца, [[588 Ахил]], откривен је 1904. То су прилично крупни планетоиди; њих десетак веће је од 100 -{km}-. Укупно их има више стотина; већи их се број налази у водећој точки, а мањи на зачељу. Планетоиди носе имена хероја, учесника [[Тројански рат|Тројанског рата]]; отуда потиче њихово групно име. Они који су испред Јупитера носе имена Грка (уз [[Ахилеј]]а још [[Одисеј]], [[Агамемнон]], [[Хектор]], [[Диомед]], Ајакс, [[Нестор (митологија)|Нестор]]), а они који су за Јупитером носе имена [[Мала Азија|Малоазијаца]], бранитеља Троје (Патрокло, [[Енеја]], [[Пријам]], Анхис, Троил). Зато се и разликују као „Грци“ и „Тројанци“. Сви Тројанци не могу се сместити у исту тачку. Уосталом, они периодично осцилују око Лагранжове тачке којој припадају. Та се [[либрација]] одвија на правој положеној уздуж путање. До либрације долази на тај начин да Јупитер наизменично планетоидима одузима и додаје [[енергија|енергију]]. Када им је одузима (а планетоид се налази испред њега), димензија путање нешто се смањи заједно с периодом, па планетоид убрза испред Јупитера; када се енергија додаје, планетоид се успори и приближи Јупитеру. Због тога се међусобни однос Тројанаца у свакој групи непрестано мења. Путања којом се крећу по стази дужа је него шира, јер се тела убрзавају релативно према Јупитеру све док нису тачно на његовој стази. Није искључено да при већим либрацијама планетоид напусти групу, али у групу може бити захваћен и пролазни планетоид. Претпоставља се да се Тројанци снабдевају планетоидима из подручја између Јупитера и [[Сатурн]]а.

=== Хидалго и Хирон ===
Планетоид [[944 Хидалго|Хидалго]] дуго је био познат као најдаљи. Откривен је 1920. [[елипса|Велика полуоса]] стазе је 5,8 [[АЈ]], [[ексцентрицитет]] је знатан, 0,66, а [[инклинација]] је велика, од 42° до 43°. Период његове револуције од 13,7 година дужи је од Јупитерове године. Због издужености стазе у [[перихел]]у приђе Сунцу на 1,9 АЈ, а у [[афел]]у удаљи се на 9,7 АЈ. Због великог нагиба стаза Хидалга остаје свуда веома далеко од Сатурнове стазе, никада јој се не приближи на удаљеност мању од 5,7 АЈ.

Рекорд највеће стазе изгубио је 1977. када је откривен [[2060 Цхирон|Хирон]]. Он мора имати пречник између 200 до 400&nbsp;km, јер се само велика тела могу видети тако далеко. Због ексцентрицитета од 0,379 од Сунца се удаљи на 18,9 АЈ, а приближи на 8,5 АЈ. Велика полуоса стазе износи 13,7 АЈ, а [[Опходно време|период опхода]] 50,7 година. Нагиб стазе је мали, свега 7°.

=== Породице планетоида ===
Међу планетоидима могу се издвојити они који су настали од истог родитељског материјала; они чине породицу ([[Кијоцугу Хирајама]], 1918—1919). На заједничко исходиште чланова породице указују елементи стаза исправљени за вековна поремећења, а и физичка својства тела. Почетне стазе чланова породице морају се укрштавати на месту где се догодио распад родитељског тела. Препознавању „рођака“ помаже чињеница да се [[ексцентрицитет]] и [[инклинација]] стазе с временом мало мењају, те елементе планетоиди „тешко заборављају“. Данас је познато више десетака породица. У великом броју породица један је планетоид много крупнији од осталих и с масом од 10 до 1 000 пута већом. Старост породица процењује се на милион и више година. Породица настаје приликом нееластичног судара два тела. Продукти дробљења не добивају велике релативне брзине па се не могу даљим сударима међусобно дробити. Мали одломак радије ће се вратити и забити у површинске слојеве већег одломка. У току времена чланови се распршују уздуж стазе, а многи напуштају породицу. Постојање породица сведочи да се орбите планетоида не мењају само због поремећења, већ и [[судар]]има. 
  
=== Планетоиди који залазе унутар Марсове путање ===
{{главни|Астероиди блиски Земљи}}

Нађено је неколико десетака планетоида који или због мале средње удаљености, или због великог ексцентрицитета, прилазе Сунцу много ближе него [[Марс]]. Препознате су 3 истакнуте групе. У групу [[Амори|Амора]] улазе они којима се [[перихел]] налази у распону од 1,017 [[АЈ]] до 1,310 АЈ. У групу [[Аполони|Аполона]] улазе они којима је перихел Сунцу ближи од 1,017 АЈ. Планете из обе групе имају просечну удаљеност већу од 1 АЈ. У трећој групи, прозваној по планетоиду [[2062 Атен|Атен]], за сада су нађена 4 планетоида којима је средња удаљеност од Сунца мања од 1 АЈ.

[[1221 Амор|Амор]] и [[1862 Аполон|Аполон]] откривени су 1932. Као први из групе Амора, и најпознатији, откривен је 1898. [[433 Ерос|Ерос]]. Више разлога чини га интересантним. Земљи може прићи на даљину од 23.300.000 -{km}-. Велике се [[Опозиција (астрономија)|опозиције]] понављају сваких 37 и 44 година. У прошлом веку су биле 1931. и 1975. Може се видети и мањим телескопом. Сјај му се због вртње мења у периоду од 5 сати и 16 минута. Мере су му 13 -{km}- x 15 -{km}- x 36 -{km}-. Пре [[радар]]ског раздобља служио је за одређивање величине [[астрономска јединица|астрономске јединице]], јер његова дневна [[паралакса]] достиже 60", што је више и од Марсове и од Венерине паралаксе. Аполон улази унутар [[Венера|Венерине стазе]]. У Аполоне (групу Аполона) спадају још [[2101 Адонис|Адонис]] откривен 1932, [[69230 Хермес|Хермес]] откривен 1937. и [[1566 Ицарус|Икар]] откривен 1939. Хермес се приближава Земљи до на 580.000 -{km}-; тада у једној ноћи превали половину неба. Икар је планетоид који се више од свих других приближава Сунцу јер му је перихел на 0,186 АЈ = 28 милиона -{km}-; зађе чак унутар [[Меркур]]ове стазе. Ексцентрицитет његове стазе износи 0,83. У перихелу загреје се на 1.000 -{K}-. Веома је мали, од 1 до 1,5 -{km}-. Земљи не приђе ближе од 6 до 7 милиона -{km}-. Путања му је веома добро испитана. Престављао би добру базу за свемирску експедицију која би уз његову помоћ пропутовала кроз разне пределе Сунчевог система. У [[афел]]у се удаљава нешто преко Марсове стазе.

Група планетоида Атен припада Земљи слично томе како Тројанци припадају Јупитеру. Стазе су им практично кружне. Већина планетоида који Сунцу прилазе ближе од стазе Марса има ексцентрицитет већи од просечног. Они су планетоидни појас напустили релативно недавно. Данашњи је појас остатак облака тела који је прожимао читав [[Сунчев систем]] и о којем непобитно сведоче [[кратер]]и утиснути у телима планета. Планетоидни појас преставља „оставу“, у којој су планетоиди најмање поремећени. Они пак планетоиди који се делом или у целини крећу унутар Марсове стазе имају већа поремећења, те не могу овдје дуже опстати, па међу њима треба тражити тела чији одломци стигну до Земље као [[метеорит]]и. У неколико случајева праћен је пад метеорита ([[Прибрам]], [[Чешка]], 1959.; [[Lost City, California|Лост Сити]], Калифирнија, [[Сједињене Америчке Државе|САД]], 1970.; [[Innisfree, Alberta|Ајнисфри]], Алберта [[Канада]], 1977), па је установљено да су метеорити стигли из подручја стаза смештених унутар Марсове путање.

== Истраживање ==
Током 1991. године летјелица [[Галилео (летилица)|Галилео]] је, на свом путу према [[Јупитер]]у, успела по први пут да сними са 16.000 -{km}- удаљености један астероид - [[951 Гаспра]]. Били су то први снимци на којима се виде површински детаљи. Тако је на астероиду Гаспра (димензија 20 &times; 12 &times; 11 -{km}-) уочено више од 600 [[ударни кратер|кратера]]. Највећи је имао пречник 1,5 -{km}-. Детектовано је и [[магнетско поље]], знак да Гаспра има метално језгро. У августу 1993, Галилео је прошао покрај астероида [[243 Ида|Ида]], димензија 58 &times; 43 -{km}-, у чијој је близини откривен 1,6 &times; 1,2 -{km}- велик [[Природни сателит|сателит]] Дактил. Различитог је састава из чега се изводи закључак да је настао након судара који је створио њихову породицу астероида (породица Коронис).

-{[[NEAR]]}- (-{''Near-Earth Asteroid Mission''}- - мисија на -{NEA}- астероид) мисија започела је 1996. године са задатком да обиђе неке [[Астероиди блиски Земљи|Земљи блиски астероиди|Земљи блиске астероиде]]. Прошла је поред астероида [[Матилда (астероид)|Матилда]] у јуну 1997. У јануару 1999 је пропао први покушај уласка у орбиту око астероида [[433 Ерос]], да би други покушај, након око годину дана, успео. Почетком 2001 се летилица успела спустити на Ерос. Слаба [[гравитација]] дозвољава и поновно подизање летилице, уколико за тиме буде интереса у агенцији -{[[NASA]]}-.

Свемирска летилица [[Касини—Хајгенс]] је на путу према [[Сатурн]]у из велике даљине снимила астероид [[2685 Мазурскиј]], a [[Стардуст (летилица)|Стардуст]] је, на свом путу према [[комет]]и [[81P/Wild|Вајлд 2]], 2. новембра 2002. снимила астероид [[5535 Анафранк]].

Летилица [[Хајабуса]] (-{''Muses-C''}-) је путовала према астероиду [[25143 Itokawa|25143 Ајтокава]]. Упркос потешкоћа ова летилица се успешно вратила на Земљу 13. јуна 2010. и са собон донела узорке површине астероида.

== Референце ==
{{reflist|30em}}

== Литература ==
* -{''Asteroids III'', ed. W. F. Bottke Jr., A. Cellino, P. Paolicchi, i R. P. Binzel, University of Arizona Press, Tucson}-

== Спољашње везе ==
{{Commonscat|Asteroids}}

{{Литература|30em}}
* [https://web.archive.org/web/20051208010040/http://www.armageddononline.org/asteroid.php Армагедон он-лајн]
* [https://web.archive.org/web/20080603034539/http://astro.fdst.hr/SuncevSustav/asteroidi_i_meteoridi.php Astronomska sekcija Fizikalnog društva Split - Asteroidi i meteoridi]
* -{[http://cfa-www.harvard.edu/iau/lists/NumberedMPs.html Discovery Circumstances: Numbered Minor Planets]}-
* -{[http://asteroid.lowell.edu/ Asteroid Observing Services]}-
* -{[http://www.minorplanetcenter.org/iau/lists/MPNames.html Alphabetical list of minor planet names (ASCII)] (Minor Planet Center)}-
* -{[http://www.psrd.hawaii.edu/Archive/Archive-Asteroids.html Asteroid articles in Planetary Science Research Discoveries]}-
* -{[https://web.archive.org/web/20060803050528/http://www.ss.astro.umd.edu/IAU/csbn/ IAU Committee on Small Body Nomenclature]}-
* -{[http://www.jpl.nasa.gov/asteroidwatch/ JPL Asteroid Watch Site]}-
* -{[http://www.nasa.gov/asteroid-and-comet-watch NASA Asteroid and Comet Watch Site]}-
* -{[https://web.archive.org/web/20151024002715/http://neat.jpl.nasa.gov/ Near Earth Asteroid Tracking (NEAT)]}-
* -{[http://newton.dm.unipi.it/neodys2/ Near Earth Objects Dynamic Site]}-
* -{[https://web.archive.org/web/20170513205505/http://szyzyg.arm.ac.uk/~spm/neo_map.html NEO MAP]}- 
* -{[http://spaceguardcentre.com/ Spaceguard Centre]}-
* -{[http://www.brera.mi.astro.it/sormano/teca.html TECA Table of next close approaches to the Earth]}-
* -{[http://aa.usno.navy.mil/faq/docs/minorplanets.php When Did the Asteroids Become Minor Planets?]{{Wayback|url=http://aa.usno.navy.mil/faq/docs/minorplanets.php |date=20160612180437 }}}-
{{Литература крај}}

{{Астероиди}}
{{Сунчев систем}}

{{Нормативна контрола}}

[[Категорија:Астероиди| ]]